Borovčik (
Walerian Borowczyk, 1923-2006) je reditelj bez premca što se tiče erotskih filmova, ikada. Doduše, današnja podela eksplicitnih vizuelnih konteksta na pornografski i erotski u Borovčikovom slučaju deluje besmisleno jer on je i jedno i drugo. Istovremeno.
Može se reći da je ceo pornografski žanr, koji je komercijalizovan baš negde na Borovčikovom prelasku iz Poljske u Francusku, nastao na lovoru njegovog trijumfa u igri spajanja dve suprotnosti, elitizma i profanosti, definišući zapravo ono što na filmu niko nikada nije uspeo da izvede – potpunu kinematografsku slobodu.
Od svog prvog igranog filma, antiutopijskog Goto – ostrvo ljubavi (Goto, l’ile d’amour), zatim hororične Zveri (La Bete), preko melodramske Uličarke (La Marge), pa do crnohumorne Heroine zla (Les heroines du mal), Borovčik se bavi istorijom totalitarizma. I to kroz istraživanje zapadnoevropskog koda, koji je njegov zemljak Nikola Kopernik tako definitivno obasjao kroz ideju o slobodi i istinu o represiji.
Drugim rečima, kroz istoriju utopije. Pri tome, Borovčikov (anti)utopizam nije krik individualizma niti najava revolucije, kao što nije ni čežnja za slobodom. Borovčikovski obrt je u sukobu dva totalitarizma: jednog koji pripada objektivnom svetu i drugog koji pripada kinematografu. S tim u vezi postavlja se egzistencijalno pitanje – koji se od ova dva totalitarizma okreće oko onog drugog?!
Koristeći retoriku katoličkog dualizma, Valerijan Borovčik jednim pomenutim totalitarizmom prodire u drugi nalazeći disharmoniju u harmoniji, grešku u savršenom, pakao u raju, i obrnuto. Ovaj ekstatični perpetum mobile više je optimističan nego pesimističan.
Jer, prema Borovčiku, nije suština u ključu već u ključaonici, nije suština u zidu već u akustici, nije suština u mraku već u senkama, ne u zatvoru nego u rešetkama, ne u zavesama nego u ukrasima, ne u smrti nego u oružju. Svaki totalitarni prizor otkriva svoju grešku pod našim pogledom, a oružje našeg pogleda u ovom slučaju je kinematograf, pomoću kojeg voajeristična suština filmskog prizora prerasta iz opsesivne izolacije u superiornu ofanzivu nad stvarnošću.
Borovčikova teorija relativiteta omogućuje gledaocu da bude superioran pred terorom, da kvant njegovog pogleda bude mehanika sadističkog biča kojim se kažnjavaju greške totalitarnih slika. On Evropi ne zamera civilizaciju, zamera joj nespretnost. Mi, publika Borovčikovih kuća erotske strave, posmatramo Velikog brata u WC-u, cara Iroda s punim ustima, Vrli novi svet (Brave New World) u naftalinu i Paklenu pomorandžu (Clockwork Orange) punu crva.
Borovčik je opasan, ne zato što slika eksplicitne prizore, već zato što ratuje protiv njih, koristeći falusoidnost kamere kao vrhunac dominacije nad apsolutnim svetom. Otuda Borovčik, što je vulgarniji – to je intelektualniji, što je suroviji – on je čulniji, što je prostiji – on je sofisticiraniji. Preciznost njegove penetracije ruši estetska težišta zapadne umetnosti, pružajući simboličku, transfernu vezu s prizorima koje gledamo.
Borovčikova pornografska žlezda ne luči svoj sekret preko veze nego preko sukoba s objektom posmatranja, formirajući u nama krstaške hormone regrutovane za borbu protiv nametnutih prizora, pa čak i protiv samih sebe. Ova samodestruktivnost, tako svojstvena katoličkom samostanu koji je tako često slikao, čini Borovčika najvećim filmskim dijalektičarem hrišćanstva, postavljajući hronično pitanje – ko je ovde religiozan? Onaj ko nameće religiju ili onaj ko protiv tog nametanja ratuje?!
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.