Teenage Wasteland

“Film godine!”, „Najbolji britanski film!“, „Obavezno pogledati!“, samo su neke od pohvala za prvi film fotografa Antona Corbijna o životu Iana Curtisa, koji je premijeru imao na ovogodišnjem kanskom festivalu, a odnedavno je na repertoaru izabranih (alternativnijih) britanskih bioskopa

Jelena Maksimović

Još od swinging Londona s kraja 60-ih, preko modova i rokera, pankera, novih romantičara, brit-popa, new labora, pa i new british cinema (svelo se to na jednog autora ili tri filma iz 90-ih), Englezi imaju neviđenu potrebu da sve svoje najavljuju kao novo, originalno, da sve spakuju (ili brendiraju, kako bi Srbi rekli) i tako vam to – prodaju!

NME je prepun pripovesti o bendovima s imenom u množini, i svi se nazivaju novim The Libertines. Je l’ se neko seća starih? Zanemarimo romansu Pete & Kate, hapšenja i suđenja; o tome sve znaju i bankari koji čitaju besplatne novine u metrou na putu ka Cityju. Trenutno se odvija nezvanični countdown pod naslovom „Kad će Amy Winehouse da overi ili zaglavi zatvor?“.

Zato nikad nećemo verovati britanskoj štampi (ako smo joj ikada i verovali?).

Većina tekstova londonske štampe o filmu godine počinje tako što kritičar objašnjava mesto koje Joy Division zauzima u njegovom životu: neki se sećaju momenta kad su ih prvi put čuli na radiju, neki su bili na koncertima, drugi ih znaju po reputaciji i lamentiraju što su bili tako mladi, pa su ih propustili.

Poznato je, Joy Division nikad nije bio popularan bend, niti preteran vešt na instrumentima, niti su članovi privlačno izgledali (iako glavni glumac, zgodnjikavi Sam Raily, koji je skuplja pohvale sa svih strana za svoju izvedbu, više liči na već pomenutog Dohertyja nego na introspektivnog i erotičnog Curtisa).

Ali, kao i u onoj priči o Velvet Undergroundu čija istinitost nikad nije empirijski proverena, ko god da ih je čuo otišao je kući i napravio bend. Ili je to uradio 20 godina kasnije. I mnogo bolje prošao! Jer, depresivno raspoloženje i ironija postali su glavna kulturna vrednost – i kada pričamo o politici, ljubavi i muzici, pravimo distancu i trudimo se da mudrujemo po svaku cenu. Tako su njujorški bendovi u skupim odelima pokupili kajmak postavši popularni taman toliko da pune sale, a da ih niko ne prepoznaje na ulici.

Albumi Joy Divisiona Unknown Pleasure (1979) i Closer (‘80) odražavali su strahove i nade velikog broja ljudi, nemotivisane, nezaposlene omladine u britanskim gradovima tokom prvih godina tačerizma, a danas su kultno nezaobilazno štivo za sve one indi-go klince koji traže odgovor na teskobu i nesigurnost koju osećaju u muzici ovog benda. Ili bismo mi voleli da postoje takvi smotani mršavi mladići s naočarima i neurednom kosom ili šmizle koje se gradom šetaju našminkane i u haljinama i patikama. A koji, i s toliko malo iskustva, znaju „da će nas ljubav ponovo razdvojiti“.

Reditelj Anton Corbijn, uglavnom poznat po crno-belim fotografijama grupa U2 i Depeche Mode, namerno snima film Control u crno-beloj boji. Istovremeno, to je savršena slika sivila koje okružuje svakodnevicu mančesterskog predgrađa Maksfild, odakle potiče Ian Curtis, a s druge strane estetizacija junaka i njihovog kulturnog okruženja, koje je bilo sve samo ne glamurozno.

To pridodaje osećaju da gledamo „umetnički film“, nešto što je avangardno ili natrpano socijalnim značenjem, nalik kitchen-sink realizmu u britanskom filmu 60-ih. Jedino što krajnji rezultat predstavlja kolekciju statičnih (mada izuzetno lepih) slika.

Koliko je Joy Division bio suštinski inovativan bend, toliko je narativ filma linearan i konvencionalan. Razlika između ovog filma i nekog holivudskog biopica je u tome što on nema cilj da inspiriše, niti da ispravi nepravdu iz prošlosti i ispriča pravu priču – ovde je sve poznato onome ko je želeo da sazna. Od toga da je bend formiran posle koncerta Sex Pistolsa, do svedočanstva da je album Iggyja Popa Idiot poslednja stvar koju je Curtis slušao pre nego što je sebi oduzeo život.

Emotivni klimaks filma tako je rezervisan samo za one koji imaju lični odnos prema bendu. Ostatak publike će napustiti salu pitajući se „je l’ ovaj nesrećnik po nečemu značajan?“, pre nego što to provere u Wikipediji.

Film Michaela Winterbottoma 24-hour party people, donekle slične tematike, baziran na biografiji nedavno preminulog vlasnika diskografske kuće Factory Tonyja Wilsona, dekonstruiše i rekonstruiše mit o mančesterskoj sceni, poigravajući se s činjenicama, prikazujući učesnike scene kako igraju sami sebe. Control previše liči na „igrani“ dokumentarac u insistiranju na pravolinijskom faktuelnom toku (osnova za scenario je knjiga Curtisove žene Deborah Touching From A Distance), njegova svrha je da konzervira jedan period, romantizujući ga, legitimiše nešto što suštinski pripada ograničenom broju ljudi.

Ili da konačno inkorporira ovu grupu u mejnstrim tako što će iskoristiti kliše o tragičnom junaku, koji nikad nije iskoristio svoj potencijal, da privuče publiku u mnogo većem broju nego što je broj svih prodatih albuma Joy Divisiona.

Komentari

he's lost control (gost) | 23.10.2007. 21.31.52

Jelena, zena koja se krije.
hp (gost) | 23.10.2007. 21.51.49

fotoaparat-aparat koji krije jeleninu zenstvenost.
Lovac na Jelene (gost) | 23.10.2007. 22.29.19

krasno.
Robokop (gost) | 23.10.2007. 23.33.47

odlican tekst.
a@superstudio (gost) | 24.10.2007. 10.27.34

usprkos očekivanjima nas cinika, skeptika i nihilista, neke stvari valja 'romantizovati'. iako nisam bio naročiti ljubitelj joy division, upravo su fotografije kojima ih je anton corbijn majstorski pretvorio u posterboyz for gloom učinile da se inicijalno za njih vežem. i od tada je ta veza naročita. u međuvremenu sam pročitao touching from a distance udove curtis. ta slabo napisana knjiga služi kao kontrateg u vaganju ličnosti iana curtisa. to što je on bio teško svarljiva osoba je za mene bez značaja. mračna i teskobna neodoljivost jd je ono što inspiriše. a tome je, pored njihove muzike, doprineo i talenat antona corbijna. jedva čekam da se dokopam controla. i nadam se da je nastavak tih slika kojima je njegova karijera, zapravo, započela.
3OPAH (gost) | 24.10.2007. 22.29.27

IZVRSNO.Što smo rezervisaniji prema eng. i am. i svemu što bi da nam poture i prodaju kao hype,to smo trezveniji , pametniji i,jasno,bliži sebi.A Jelena je izgleda lepa koliko i pametna
bagatela (gost) | 25.10.2007. 11.19.36

aman, pi**opacenici !!!! btw sjajan tekst.
Dejan Tesic (gost) | 28.10.2007. 12.18.37

Za ovaj tekst se ne zna da li je vise neuk ili zlonameran. Gluposti o Joy Division necu ni da komentarisem. Samo da se osvrnem na podsmeh koji Jelena pokazuje prema korisnicima Wikipedie: iz njenog teksta je ocigledno da o legendarnom fotografu Corbijnu pre ovoga nije znala SAVRSENO NISTA i da je tu jednu recenicu kojom ga je opisala PREPISALA IZ WIKIPEDIE. Sramota!!! Moje ime je Dejan Tesic, email vinesci@gmail.com, ko ima problem sa napisanim, slobodno neka se javi.
Žile (gost) | 28.10.2007. 21.36.39

Pogle ovog tešića što se pali
bagatela (gost) | 30.10.2007. 12.43.47

deki brate, pretera ga. iskreno tek mi je sad zapalo za oko "poznat po fotografijama u2 i depeche mode", al' ni to nema veze. mislim da tekst ubada neka super mesta i da vrlo dobro odredjuje koordinate jd, ali ne u sistemu authtonosti postpunk price,vec na polju njihovog znacaja u popularnoj kulturi. pozdrav !
Nebojsa (gost) | 30.10.2007. 23.45.03

Nisam iz teksta shvatio da li je potpisnica sve ovo sama spoznala ili je kompilirala iz novina kojima se bavi i to potkovala linkovima ka Wikipediji. Reci da je Corbijn poznat po crno belim fotkama U2 i Depeche je kao kada bismo rekli da je Piter Savil "onaj sto je stavio krivulje na Unknown Pleasures", sto je absofuckinlutely wrong. P.S. Kriticar/analiticar bi trebalo da izbegava "mi" formu, jer ne prica u ime gomile vec, valjda, svoje ime. (Ako je, vraticu se na pocetak, ovo uopste autorski tekst, iskreno, ne vidim ovde nista licno, izuzev imena i prezimena)
Ian (gost) | 30.10.2007. 23.51.52

Citat: "legitimiše nešto što suštinski pripada ograničenom broju ljudi." Jelena, molim Vas, dakle ono što "pripada malom broju ljudi" ne bi trebalo "legimisati"? Da li je ovo zaista vaš stav ili loš prevod? Ako ćemo tom linijom - da li je izdavanje albuma takođe "legitimacija nečega što pripada malom broju ljudi" (bendu, u ovom slučaju, to je NJIHOVA muzika). Ili još gore, onda bi i onu knjigu sa Jevanđeljima OGRANIČENOG BROJA ljudi trebalo pažljivo pretresti... Citat 2: "Ili da konačno inkorporira ovu grupu u mejnstrim tako što će iskoristiti kliše o tragičnom junaku, koji nikad nije iskoristio svoj potencijal" Junak koji nije iskoristio potencijal? Onakav bend, stihovi, 2 fenomenalna albuma koji su redefinisali zvuk naredne 2 decenije! Helouuuu? Anybody home?
Ivana (gost) | 10.11.2007. 20.10.17

a@superstudio, predlazem ti da pored knjige ucveljene udove Debbie procitas jos neku biografiju koja Curtisov zivot prikazuje objektivnije i koja je zasnovana na svedocanstvima veceg broja ljudi, na pr. odlicnu "Torn Apart" (Mick Middles & Lindsay Reade, izdata pre oko godinu dana, moze se naruciti preko amazona). Curtis je, izgleda, bio "tesko svarljiva osoba" jedino za svoju suprugu, posto svi ostali o njemu govore kao o vrlo prijatnom, dobrom i pametnom coveku. Sto se tice ovog teksta, ni meni nije jasno sta je ovo - kritika filma koji je autorka gledala, kompilacija komentara tekstova iz britanskih novina, komentar na te tekstove...? Nisam sasvim sigurna ni sta je poruka teksta... da ne treba snimati biografske filmove o ljudima koji nisu dovoljno mainstream popularni? :S Sve bi bilo jasnije da se autorka potrudila da objasni na cemu zasniva svoje sudove.
"Shotra" (gost) | 16.01.2008. 15.56.46

Jelena svaka ti cast za ovaj tekst, nadao sam se da cu konacno negde naci na nekog istomisljenika po pitanju ovog filma...trebala si da prisustvujes Beogradskoj "premijeri" ovog filma na festivalu autorskog filma...jbt, kakav dozivljaj! Sve je vrvelo od ekscentricnih kvazi umetnika sa cudnim frizurama, shalovima, uskim pantalonama i starkama a cudne "matore" likove koji su se bacali po svojim sedistima na svaku pesmu Joy Division-a(kao da imaju epilepsilju) necu ni da spominjem... Naravno svi su bili odusevljeni filmom o umetniku koji je bio previshe pametan i nezan za ovaj hladni i surovi svet... Bez ideje, bez neke atmosfere(dosadno ne znaci depresivno) totalno linearan i monoton film. pozdrav!
II (gost) | 01.07.2008. 15.26.00

ja se secam The Libertines! :)

Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.

NAPOMENA:

Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.

Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.

Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.

Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.

Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.

Novo iz rubrike