Svinjokolj u gradu greha

Sociolog po vokaciji a novinar po pozivu, Užičanin po rođenju a Beograđanin po nuždi (jer, nažalost, to je, izgleda, jedini način da se ostavi relevantan trag u kulturnom životu ove zemlje), Zoran Panović kroz svoje zapise u magazinu Status nadmoćno demonstrira šta je to „profesionalno pisanje“ i kako se erudicija može uposliti da na skoro savršen način ulepša čoveku desetak minuta života svakog meseca. Time je čudnije videti ove tekstove sakupljene u knjigu.

U zemlji u kojoj je novinarstvo i dalje profesija koja se, s jedne strane, ne slučajno rimuje s opsenarstvom, a koja vam, s druge, može na vrat navući političare i kriminalce naoružane dugim i kratkim cevima i eksplozivom, pojava književne zbirke novinskih tekstova bilo kog novinara je razlog za obraćanje pažnje.

Dnevna politika i dinamika javnog života u Srbiji su takve da su zapisane reči i dalje samo neznatno manje jeftine od izgovorenih i da im je rok trajanja počesto veoma, veoma ograničen. Prema tome, kada se tekstovi nekog novinara pojave u formi knjige, koja sugeriše postojanost u vremenu za razliku od pomalo efemernog novinskog pisanja, uvek je pitanje je li to zbog njihovog kvaliteta, trenutne političke podobnosti ili nečeg trećeg.

Srećom, u slučaju zbirke Dozvolite da se odjavimo (Službeni glasnik, edicija Publikus), šta god da je razlog, kvalitet ni u jednom momentu nije u pitanju. Zoran Panović je dugogodišnji saradnik jednog od najozbiljnijih dnevnih listova u nas (Danas) i njegova reputacija je s razlogom veoma dobra, a brojne nagrade koje je za pisanje podobijao nisu samo esnafsko tapšanje po ramenu.

Rad u mesečniku Status je, pak, drugi deo priče, svakako zanimljiv i zbog činjenice da je u pitanju publikacija koja se pokazala kao jedna od najizdržljivijih u stalnom (tajnom?) ratu u Srbiji poniklih časopisa protiv licenciranih Behemota što kao da su zasitili svaki kutak tržišta. Status je, po sopstvenoj tvrdnji, najdugovečniji nelicencirani domaći magazin, a lako je poverovati i da delić zasluge za ovu žilavost pripada urednicima koji su ispravno zaključili da kvalitet pisanja ipak mora imati neku vrednost.

Panović kroz svoje tekstove (kolumna Eklektika, ali i drugi delovi časopisa) daje gotovo školski primer kvalitetnog pisanja, tog mitskog pojma koji je teško objasniti, ali ga svi intuitivno prepoznajemo kad se s njim sretnemo. Već nasumičnim odabirom tekstova iz ove knjige lako je videti da Panović bez ustezanja skače od globalne pop-kulture (Spajdermen, Supermen, Talični Tom, Zvezdani ratovi, Grad greha), preko (post?)modernog domaćeg folklora i visoke kulture (pečenje rakije u selu Radovci, svinjokolj u Slankamenu, Duvački orkestar Dejana Petrovića, vajar Dragan Jovićević), pa do političkih i socioloških tema koje se dotiču koliko prošlosti, toliko i sadašnjosti, pa i budućnosti (Tito, srpska udvorička poezija, rekonstrukcija poslednjeg Đinđićevog predavanja).

U svakoj od ovih inkarnacija njegovo pisanje je zavodljivo na gotovo bezobrazan način. Sveukupnost snažnog efekta koji ovi tekstovi imaju na čitaoca treba pripisati Panovićevom divljem talentu za sočno, živo, ponekad do granice bezobrazluka direktno pripovedanje iskombinovano sa surovom disciplinom pažljivog istraživanja materije.

Lakoća citiranja i pronalaženja pravih referenci u Panovićevim tekstovima je u direktnoj disproporciji s mukotrpnim, decenijskim radom na opštem obrazovanju i sticanju znanja nužnom da bi se pisalo lakonski a sadržajno, zajebantski a ozbiljno. Jedan od najvećih komplimenata koje možete dati kolumnisti ili novinaru je kad shvatate da čitate tekst na temu koja vas uopšte ne interesuje i uživate u njemu jer vas je na prevaru, ispod stola, zaveo stilom, jezikom i snagom.

Međutim, prikupljanje ovih tekstova u knjigu – je li to zapravo dobra ideja? Kao mesečni fiksevi prečišćene energije, kao pilule za dobro raspoloženje, Panovićevi tekstovi su savršeni u svom odnosu forme i sadržine. Kao delovi knjige od dvestotinak strana, oni otkrivaju da (pre)dobro vladanje formom često znači potiranje svih iznetih teza međusobno, dok je finalni rezultat nekako zgodno lišen svrhe.

Da, zabavili smo se, ali pa šta? Da li smo promenjeni ovim tekstovima? Da li je, sem zaista izvanredne igre jezikom, išta u ovim tekstovima vredno pamćenja?

Verovatno jeste, ali kumulativni efekat koji ova knjiga ostavlja je da imamo posla pre svega s vrhunskim primerom mladim novinarima i kolumnistima kako se vlada formom teksta, jezikom i tonom. Ni to nije rđavo, ali nemoguće je u svom tom uživanju u lepoti ne poželeti da se ode samo malo dublje.