Rehabilitacija poslednjeg čoveka na Zemlji

Originalni naziv: I am Legend
Scenario: Mark Protosevich, Akiva Goldsman (prema romanu Richarda Mathesona I am Legend)
Uloge: Will Smith, Salli Richardson, Willow Smith, Alice Braga, Charlie Tahan
Žanr: fantastika, horor
Trajanje: 101 min.
Proizvodnja: SAD, 2007.
Web: http://iamlegend.warnerbros.com

„Ja sam legenda“ je poslednja rečenica koju u istoimenom romanu Richarda Mathesona iz 1954. izgovara jedini preostali čovek na Zemlji pošto shvati da su vampiri, nastali širenjem zaraze, formirali stabilno društvo za koje upravo on predstavlja čudovište. Reč „legenda“, u značenju „prošlost“ a ne „slava“, ukazuje na ironičan i tragičan poraz glavnog junaka - ne samo neuspeh u odolevanju vampirima i potrazi za lekom, već poraz kompletne vizure glavnog junaka i pojma ljudskosti.

U filmu Francisa Lawrencea pod istim naslovom gradi se radikalno suprotna ideja, tako da poslednji čovek na Zemlji biva rehabilitovan iz statusa „prošlosti“, koji mu dosuđuje surova Mathesonova parnica, u status heroja. Ne treba se čuditi sa obzirom da je Lawrence uspeo da izdejstvuje mesto u Raju za Hellblazera (Konstantin).

Tri godine nakon izbijanja zaraze u Njujorku Roberta Nevillea (Will Smith) zatičemo u borbenom stavu okorelog pustinjaka s razrađenim sistemom za preživljavanje (samodisciplina, organizacija, simulacija normalnog stanja) i verom u spas društva. Iako nestankom društva ručak za stolom, garniranje hrane i kuvanje s keceljom gube svaki smisao, Neville im i dalje pribegava, ne bi li očuvao privid reda, zdrav razum i ljudsko dostojanstvo.

Ni nalik raspojasanom i malodušnom Vincentu Priceu u Poslednjem čoveku na Zemlji, čiji je stan poprište panike, nervoze i sve bržeg pada u ludilo. Mathesonovom junaku je dodata i infantilna crta. U odolevanju strahu i samoći, on sledi instinkt dečaka iz filma Sam u kući, koji, pomoću lutaka i muzike simulira da kuća vrvi od života.

Will Smith živi u Njujorku, u kom je Mathesonov junak obavio veći deo prljavog posla (rasklanjanje i spaljivanje leševa zaraženih). Preostaje mu da krstari fascinantno ispražnjenom metropolom, koja, zaleđena u trenutku paničnog bežanja iz karantina, nalikuje gradu duhova poput Černobilja (doduše, s višim životnim standardom). Lawrence gradi distopiju kao napušteno igralište isfrustrirane i senilne mase koja je sebi na sve strane ostavljala poruke (bilbordi i plakati). Građenje junaka kao pustinjaka u metropoli, te spoj megalomanskog i urbanog s divljim dosledno su sprovedeni u novom čitanju romana.

Za razliku od vampira koji u romanu i dalje imaju dovoljno ljudskog da njihova neljudska priroda plaši, žrtve zaraze ovde su kompjuterski generisana čudovišta koja podrivaju prethodno izgrađenu uverljivost Nevilleovog sveta. Sukobi s ovim gmazovima ne povlače egzistencijalnu jezu, pa se insistira na ličnoj drami junaka (sećanje na izgubljenu porodicu) i isfabrikovanoj krizi vere u Boga.

Naime, ispostavlja se da Neville nije sam kada se pojave devojka Anna i dečak Ethan koje, kako tvrde, Bog vodi ka koloniji preživelih. Iako reditelj pojedinim intervencijama ukazuje na rad viših sila, čak i ako prihvatimo da Annu do kolonije vodi Bog, malo je verovatno da bi joj precizirao da je ova u Vermontu.

Odstranjivanje semantičke nedoumice iz naslova dokaz je da holivudska drobilica radije ispravlja nego što polemiše. O apsorpciji drugog u sebe neprimetnom promenom značenja upravo govori Mathesonov roman.