Diktatura nezainteresovanih

Naslov originala: Jumper
Scenario: David S. Goyer (Blejd), Jim Uhls (Fight Club), Simon Kinberg, po knjizi Stevena Goulda
Uloge: Hayden Christensen, Jamie Bell, Samuel L. Jackson, Rachel Bilson, Michael Rooker, Diane Lane
Zemlja: SAD, 2008.
Trajanje: 88 min.
Web: www.jumperthemovie.com

Egocentrizam pojedinca vlada svetom. U užasnom Danu nezavisnosti zajednička akcija je bila tačka preseka likova u borbi protiv vanzemaljske pošasti. Deset godina kasnije, američki film je očigledno izgubio svoj obrazovni karakter, te se više ni ne pokušava uspostaviti veštački ideal ekumenskog pomirenja. Koliko god Armagedon bio oduran film, ne mogu a da ne osetim neku vrstu nostalgije za vremenom pre ere downloada, vremenom kada je nekakav visokobudžetni celuloidni san još bio prisutan. No, zar je baš dotle došlo da žalimo za Armagedonom?

Glavni junak Skakača dostojni je superheroj novog milenijuma, možda prvi filmski junak s natprirodnom moći koji je potpuno po meri čoveka. Jer, dok napadno slučajni, kako se to kaže, nevoljni heroj Piter Parker sa sobom nosi državno-ličnu zakonitost – velika moć, velika odgovornost – skakač je potpuno nezainteresovan za bilo kakvu komunikaciju s ljudskim rodom radi pomoći ili prevlasti.

U tom smislu, centralna i istorijski najvažnija scena filma je ona u kojoj skakač na televiziji gleda vest o kataklizmičnoj poplavi u kojoj bi njegovo učešće predstavljalo jedinu mogućnost da se spasu ljudski životi, potom ugasi televizor i nastavi kuda je prvobitno krenuo, na surfovanje na Fidžiju. Dekonstrukcija mita o superheroju ravna je antifilmskom i antimitskom užasu velikog Lesterovog Robina Huda sa Šonom Konerijem.

Zapravo, čini se da stara i pomalo proizvoljna definicija po kojoj je televizija manja od čoveka, pozorište po meri čoveka, a film veći od čoveka, barem u slučaju filma, polako gubi na tačnosti. Identifikovanje gledaoca s mikro postupcima junaka sve više uzima maha, za razliku od ranije poželjne identifikacije s idealima koje junaci predstavljaju.

Tako za razliku od pomenutih heroja iz Dana nezavisnosti, junaci Kloverfilda su mladi, slobodni, zaposleni i imućni ljudi, nosioci nove diktature mladih. Jedina želja našeg junaka je da spase svoju devojku, dok protiv samog monstruma, zapravo, nije uperena nijedna ružna reč (divljanje čudovišta prate samo nebrojeni monotoni uzvici „Oh my God!“).

Slično momcima i devojkama iz Kloverfilda, skakač koristi svoju supermoć sabijanja prostora, nikad objašnjenu – nije ovo takav film – da bi putovao, hajde da kažemo, brzinom svetlosti. U tom smislu, on je blizak čitavoj generaciji nedovoljno svesnoj da bi bila izgubljena, generaciji koja u konstantnom kretanju pronalazi smisao svoje treće decenije života, generaciji kojoj je svet postao premali.

Nakon neophodne sociološke analize, valja reći da je na zanatskom nivou, tj. na nivou scenarija, Skakač retko neuspešan film. Od for-špice, tokom koje nas teroriše bespotrebni narator, preko likova koji su nedefinisani u samoj postavci i u detalju, do fabule koja se svodi na sukob (nejasno odakle) obdarenih pojedinaca protiv suprotstavljenog zemaljskog i izopačenog tajnog društva.

Opet, hedonizam glavnog junaka, praćen povremenim izrečenim ili neiskazanim podsećanjem da Bog ne postoji, mogao je doneti dominantniju ateističku, ili barem agnostičku atmosferu. No, jedan je Konstantin i njegovo trijumfalno rezanje vena...

Na svaku izrečenu pohvalu ili ukazivanje na potencijal kvaliteta mora se naglasiti užasna aljkavost. Ritam je prepušten slučaju, dok Skakač deluje kao jedan od najekstremnijih slučajeva korporacijske, producentske montaže. Ipak, svako malo Skakač ponudi zanimljiv momenat, dobru rečenicu ili situaciju („Mrzim Čečeniju!“).

U radu na filmu učestvovali su kreativni ljudi: Liman, Goyer, zatim scenarista Fight Cluba, kome, eto, tek ovako, sramno po mene, saznajem ime... Ovog puta, nažalost, svi samo radi plaćanja računa ili vraćanja dugova. Ili se sve debelo otelo kontroli...