Pre nekoliko godina među filmofilima u Srbiji kružila je fotokopija romana po imenu Flicker. Originalno objavljen 1991. i godinama van štampe, ovaj metafilmski triler postao je svojevrsno kultno štivo. Ubrzo nakon reizdanja iz 2005. i domaći izdavač je priredio prigodno izdanje pred kraj 2007.
Treptaj (IPS, Beograd, 2007) je roman bez pravog glavnog junaka. Naravno, tu je mladi i naivni proučavalac filma Džonatan Gejts, čija nas naracija vodi kroz priču, ali on je ovde tek ravno i prazno platno na koje se projektuju ostali intrigantniji, živopisniji i mističniji likovi: netipična femme fatale – filmska kritičarka Kler Svon, ostareli kamerman Zip Lipski, Orson Vels glavom i bradom, i najvažniji od svih: Maks Kasl, ukleti reditelj, misteriozna figura i predmet Gejtsove opsesije.
Svojevrsni glavni junak Treptaja zapravo je film sâm, čija zavodljiva moć pokreće mladog Gejtsa u pravcu neverovatnih otkrića o prirodi pokretnih slika, ali i sveta uopšte. Seksualna radoznalost tinejdžera koji se prvi put sreće s čarolijom bioskopa vremenom prerasta u intelektualnu radoznalost, i njih dve su neko vreme neodvojive, izmešane u činu filmofilske inicijacije koja se odvija u krevetu, dok Gejts postaje Klerin štićenik i ljubavnik. Nakon toga se budi morbidna radoznalost i Gejts sve više ponire u mračni svet Maksa Kasla.
.jpg)
Znate onu priču kako filmovi ne mogu da promene svet, obično izrečenu razočaranim i setnim tonom? Gejts otkriva kako se svet, naprotiv, već uveliko menja i oblikuje pod uticajem filma, i kako će naposletku to dovesti do opšte propasti.
Međutim, način na koji je Tedor Rosak opisao ulogu filma u konačnoj apokalipsi do te mere je neodoljiv, filmofilski uzbudljiv i zavodljivo mračan da vas hipnotički vuče tamnoj strani. Bez ubedljivog protagoniste priče, i nema drugog izbora do saživeti se sa sinom celuloida koji možda nema sopstvenu dušu, ali zbir odjeka miliona tuđih duša zarobljenih u večnosti poseduje dovoljnu snagu da makar privremeno stvori iluziju života.
Može se povući paralela s Knjigom opsena Pola Ostera. Međutim, dok je kod Ostera naglasak na živim ljudima, uzburkanim emocijama i životu koji je nesumnjivo čudniji, fascinantniji od filma, Rosak postavlja stvari drugačije. Kod njega film preuzima ulogu gospodara ljudskih sudbina a njegov junak Gejts se žrtvuje kako bi sprečio neizbežno. A opet – neizbežno – čitalac ostaje na strani filma, na strani iluzije koja je u stanju da i zlo iz realnog života učini privlačnim, da kroz sopstvenu amoralnu vizuru učini mogućim ono zabranjeno i potisnuto.
Na kraju krajeva, ako svet i propadne, neka to bar bude efektna završnica, nalik na nešto što bi režirali Kjubrik, Kronenberg, Hercog... ili možda baš Orson Vels dok u senci stoji Maks Kasl i vuče konce.
Ostaje donekle nedorečeno da li Rosak svesno šalje subverzivnu poruku kroz detaljne i fascinantne opise filmova za koje bi većina filmofila dala sve na svetu da zaista postoje, bez obzira na posledice. Shvaćena kao kritičko preispitivanje temelja na kojima počiva današnja popularna kultura, ova knjiga je pomalo površna, a izvesna monotonija pripovedanja (naracija glavnog junaka, dugi dijalozi koji se vrte oko filma, istorije, religije, dobra i zla...) neke će odbiti.
Oni strpljiviji će, i pored povremenog praznog hoda, biti bogato nagrađeni spletom filmskih i istorijskih referenci koje međusobno prožete čine građu za alternativni univerzum u kome se tajni život filma odvija paralelno s realnošću.
Treptaj je zanimljiv i kao beleška o vremenu kad je došlo do sudara različitih supkultura od kojih su se neke upravo rađale; sukoba različitih estetika, pa i sistema vrednosti iz koga se vremenom formirala današnja popularna kultura. U ono vreme, sedamdesetih, bio je to vrli novi svet u kome su se otvarale razne mogućnosti, staze od kojih neke, po Rosaku, možda vode pravo u propast. Na kojoj li se mi sada nalazimo? Možda se odgovor krije tamo gde ga najmanje očekujete, u onom zrncu svetlosti između dve zamrznute slike, treptaju koji daje iluziju pokreta i koji možda krije još ponešto.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari
-
Ovo... (gost)
| 16.03.2008. 14.42.52
... bi se lakse citalo uz manje inteletualnih vratolomija. Prestanite da pisete za sebe, pisite za nas!
-
3958 (gost)
| 17.03.2008. 08.19.41
Pročita još jednom ako ti prvi put nije najsanije.
-
Meho Krljic (gost)
| 17.03.2008. 08.57.32
O čemu pričaš??? Koje intelektualne vratolomije? Ovaj prikaz je toliko očišćen od bilo kakve visokoparnosti da počinjem da mislim da ovakve komentare piše neki bot setovan da ih automatski ispaljuje kako god se pojavi novi tekst. Osim poslednje rečenice koja jeste namerno nedorečena parabola (ali pančlajnovima povremeno to možemo da dopustimo), sve ostalo je napisano jasnim, čistim jezikom koji može da bude težak za čitanje samo nekome kome su SMS poruke od dvadeset karaktera, od kojih su osam uzvičnici prava mera pisane forme u kojoj se pronalazi.
-
maja (gost)
| 19.03.2008. 13.20.50
ma dobar je prikaz, a
knjiga je
TOLIKO UZBUDLJIVA
da cista neodgovornost prema sebi propustiti je.
-
Macavity (gost)
| 20.03.2008. 07.23.37
Text na mestu. Čitak. Pregledan. Samo za mali procenat populacije može biti prekomplikovan.
-
Vas kolega Gavra (gost)
| 23.03.2008. 06.26.17
Ovo je bitan, a i preglednije napisan prikaz knjiga koju smatram svojom Biblijom od većine onoga što na popboksu mogu da pročitam.
Mislim da treba pohvaliti svaki tekst na popboksu - naročito u sekciji "film" - koji ne deluje kao da je a) tipičan esej iz analize filma na prvoj godini FDU (čitaj: meni inače jako mila i promućurna Kristina Đuković); b) elefantijazna rečenica-slash-misao u kojoj se ne zna ko pije a ko plaća, uparena sa nebitnim, bahato nabacanim digresijama (redovno o Klintu Istvudu, iz nekog razloga) i, najčešće, nekim "problems at home" fazonom koji se očitava kroz potpuno promašenu temu i poentu suočavanja sa određenim filmom, pokretom ili fenomenom (čitaj: Vladislava Vojnović); ili, pak, potpuno pobenavljeni sumrak mozga (čitaj: Marko Kostić), koji posebno dolazi do izražaja kad pokušam da se prohrvem s stondiranim tekstom o Paranoid Park, dok ima neku energičnu, iskrenu, uber-levičarsku notu koja mi je prijala u kritici Sicko (samo da nije ponavljao istu poentu dvadeset puta i sve bi bilo zaista dobro). Sem Kristine i Miloša - koje, ne krijem, poznajem, volim, cenim i kao prijatelje i kao filmske mudrosere - svi ostali mi deluju kao da hoće da pokažu koliko su pametni post-pajkićevci i koliko mogu da se frljaju sa postmoderno-poststrukturalističkim žargonom - a da im daš Deridu ili Bodrijara u ruke, mozak bi im verovatno eksplodirao čak pre nego što bi im se mošnice povukle u stomak.
Sajt kakav je popboks ne bi trebalo da bude mesto za pseudo-elitistička razglabanja o filmu - napravite neki hermetični štampani časopis u skromnom tiražu a la Schnitt (jer više od toga nećete ni studentima prodati) pa se tu razmećite. Web ovakvog tipa, kao i popularni štampani časopisi danas, i u svetu, a naročito u Srbiji, takve stvari ne trpe. Čak je i Sight & Sound, kao najelitističkiji časopis, pregledan, a ideal bi trebalo da Vam budu tekstovi na Slate.com ili Salon.com, a ne nedostižni eseji iz "Svetlost u tami". Imate na raspolaganju i arhivu Džuboksa i Ritma, pa overite kako je o muzici pisao Gordan Paunović, za boga miloga.
Može se biti vispren i pametan i egzibicionističan i ličan i pričati o simulakrumima i himenima i epistemama i diskursima i savremenim političkim teorijama i onoj reči koja na srpskom ne postoji nego je Pajkić doslovce preveo s engleskog pa se svi koriste njome, "narativ" (možda "pripovest"? "priča"?), a da pri tom ne smoriš prosečnog čitaoca.
Duhovitost, igre reči, pitkost, gvint za ulaz u tekst, kao i neke osnovne stvari koje su se (bar do devedesetih) učile u osnovnim školama pri sastavima iz srpskog (uvod, razrada, zaključak; motivi i "glas" koji se dosledno prate kroz ceo tekst da ne bi bio suvoparan, "udice" na početku svakog pasusa i "pančlajn" na kraju koji se uvezuje u misao koju će obrazlagati sledeći, uvezivanje motiva iz uvoda na kraju teksta kako bi se obogatio kontekst i zaokružio esej, i slične zanatske cake) mnogo su, u ovo doba, bitnije od toga koliko je neko obrazovan, koliko dobro blefira ili da li ima diplomu ili, još gore, katedru na FDU. (Negativan primer ne treba tražiti dalje od Saje Jankovića i njegovim redovno najlenjim i najnepismenijim tekstovima, sa sve prevodima engleskih idiomima tipa "kazualni seks" koje sam imao nesreću da čitam.)
Većina tekstova o filmu na popboksu pati od te vrste masturbatornog kompleksa - kao oni sportski komentatori koji mi 90 minuta čitaju statistike, umesto da mi oboje ono što se događa u tekmi.
Mislim, takođe, da je, ma koliko je super imati kratke, jezgrovite kritike filmova, elementarna zabluda da "net ne trpi duže tekstove" i da se čitalac, ako mora dugo da skroluje, smori. Smorim se ja nakon uvodnog pasusa Vladislave Vojnović, a tekst joj ne prelazi dve šlajfne, dok neke druge kritičare mogu da čitam i po pola sata, jer ne prestaju da me teraju da nastavim dalje (case in point: Lucius Shepard na electricstory.com). But I digress...
Mislim da Popboks već godinama ima stravičan potencijal da bude neverovatno bitan, sadržajan i nezaobilazan sajt u dnevnoj porciji surfovanja, ali to nikako već jednom da se desi, ni na makro ni na mikro nivou: koliko god privatno voleo Miloša Cvetkovića i religiozno pratio njegova mišljenja (isto radim i sa ostalima koji ovde pišu, kad ne želim da resetujem kompujuter od nerviranja), neprestano se brinem da momak suštinski ne napreduje ni u promišljanju ni u stilu u odnosu na sopstvenu kilometražu; još mi je gore kad vidim nekog kao Kostića koji je ranije bio bar čitljiv, ali je vremenom izgubio nit sa stvarnošću, dok je Vladislava možda divno ljudsko biće i prepuna entuzijazma i mnogo zna o filmu, ali kad treba skrpiti suvisli tekst, sve mi se čini da joj treba krajnje konzervativni i fašistoidni urednik da joj krati rečenice na pola i izbacuje nepotrebno. Na makro nivou, slutim da su svi plaćeni uvredljivo simbolički, čak i sad kad je sajt nabavio sponzora, i da ne postoji pravi glavni urednik i urednici rubrika koji bi sedeli i - za neku pristojnu nadnicu - pomagali ljudima koji ovde pišu da se razvijaju.
Kapiram da se ovde ljudi prevashodno vežbaju, ali bih, posle višegodišnjeg postojanja sajta, voleo da vidim i neke rezultate, a ne sve isto, i jednako problematično, ako ne i sve gore.
Nadam se da nisam promašio ton, odnosno da će se ovo shvatiti kao krajnje konstruktivna kritika, a ne kao čista pljuvačina. Oni koji me znaju, znaju i to da ne nemam vremena za komentare i izlaske na forume jer svake bogovetne noći sedim i pokušavam da brušim svaku rečenicu koju napišem u nešto makar prihvatljivo (dok danju studiram Deridu).
Sve najbolje.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.