Kratak, jasan i zanimljiv

Živimo u svetu koji je mnogo više okrenut vizuelnom nego što je to bio pre pojave filma, televizije, kompjutera, a i fotografije i grafičkog dizajna u najširoj primeni. Na ulicama, kod kuće, u školi ili na radnom mestu, slike nas zasipaju više nego tekst. Reč nije o onome što oči vide u čovekovom budnom stanju, već o profesionalnoj upotrebi vizuelnih medija za saopštavanje poruka svih vrsta.

Iako su svi ljudi gledaoci a samo poneki čitaoci, od najmlađeg uzrasta uči se sve ono što je povezano s jezikom i njegovim derivatima, a vizuelni mediji prepuštaju se spontanom savladavanju. Na časovima jezika uče se gramatička i sintaksička pravila, pisanje tekstova koji treba da imaju uvod, razradu i zaključak, analiziraju se književna dela, a na časovima likovnog se mahom crta! Jezik, pored matematike, spada u glavne predmete, a likovno u sporedne. Jezik je stvar rada, a likovna kultura je stvar zabave!

Iako već i bebe bleje u Teletabise ili prigodne sadržaje, a televizor je uspešna bebisiterka, niko nas sistematski ne uči gledanju. Iako mnoge porodice imaju amatersku kameru, a ima je i svaki bolji mobilni telefon, niko vlasnike ne uči njihovoj suvisloj upotrebi. Po takvoj opuštenosti reklo bi se da se razumevanje filma podrazumeva, kao što se podrazumevaju ljubav, seksualnost i sva komunikacija među ljudima. Ozbiljno je u ovim oblastima povezano sa akademskim visinama, a običan svet (u koji se uvek ubrajaju i svi mladi, pa makar bili i neobični) prepušten je imanju sreće.

Zahvaljujući Radivoju Andriću, Kreativnom centru i Filmskom centru Srbije pojavila se, međutim, knjiga Kako snimiti film. Uz sjajne ilustracije Andreja Vojkovića na pedesetak stranica govori se o svemu onome što je važno za stvaranje, ali i za bazično razumevanje filma. Priručnik je napisan sažeto, ali ne šturo: informativan je, ali i duhovit. Andrić govori o opštim stvarima, ali je sve vreme i lično prisutan u prvom licu, i po tome se Kako snimiti film razlikuje od raznih udžbenika koje bi čovek možda i voleo da pročita kad ne bi bili hladni i dosadni.

Osim što će pomoći svakome ko već želi da snimi film, Andrićeva knjiga lako bi na to mogla navesti i nekoga ko nije imao konkretizovanu ideju o sopstvenom angažmanu ove vrste. A to je, takođe, jedna od veoma važnih stvari. Ako ne zato što će u čitaocima probuditi usnulog filmadžijskog genija, a ono zato što će pomoći razumevanju manipulacije ljudskom pažnjom.

Posle sopstvenog pokušaja pravljenja kratkog igranog, animiranog ili dokumentarnog filma, nijedan čovek neće gledati film i televiziju očima koje veruju viđenom “na prvu loptu”. Takvo razumevanje vizuelnih medija prvi je korak ka još jednoj vrsti slobode, i to u oba njena vida: u tzv. “slobodi od” i “slobodi za”. Reč je o “slobodi od” budalastog verovanja da se nešto dogodilo tako i tako jer je gledalac to video svojim očima npr. na televiziji (ignorišući ideju, scenario, režiju i montažu); takođe, reč je o “slobodi za” sopstveno tumačenje viđenog, a koja proizlazi iz znanja o tome kako se vizuelne poruke konstruišu.