Prava praznina

Scenario: Roland Emmerich i Harald Kloster
Uloge: Steven Strait, Camilla Delle, Omar Sharif, Cliff Courtis
Žanr: kvaziistorijski spektakl
Trajanje: 109 minuta
Proizvodnja: SAD/Novi Zeland 2008.

Šta, zaboga, rade ovi ljudi? – pitanje je koje o autorima 10.000 B.C. postavi valjda svaki gledalac kad posle projekcije izađe iz bioskopske sale. Odgovor je, naravno, da pre i posle svega ti ljudi zarađuju pare. Naravno, tu nema ničeg lošeg: zašto neko ne bi pravio zabavne priče koje mame publiku u bioskop, nemaju neko dublje značenje, ali opuštaju i imaju visoku gledanost?

Međutim, 10.000 B.C. budi u čoveku podozrenje da se tu događa neka mnogo smutnija radnja nego što je obično bogaćenje; nešto kao ružne kuće čije zidanje košta isto koliko i zidanje lepih. Kao da je u pitanju neka epidemična bolest duha koja ističe negativne vrednosti, i to ne one satanistički zašiljene, nego ravne, tupe i besmislene; one koje ne dozvoljavaju mogućnost otpora jer nikakve sile ni nema, pa je svaka kontrasila još besmislenija, osim što je patetična i u srpskom i u engleskom smislu te reči.

Emmerichova kvazimitska priča spektakularnih je kompjutersko-starozavetnih razmera, gde koincidiraju gradnja egipatskih piramida, sabljasti tigrovi i neka sorta dinosaurusa! Osim zoološkog bad-tripa u kojem životinje podsećaju na animirane filmove, motivi inicijacije i osvete pa i spasavanja sveta i sl. na trenutke podsećaju na Konana varvarina svedenog na opšta mesta.

Pojavljuje se tu i slamni čovek iz Alise i nekih bajki, a savremeno američko društvo sačinjeno od belaca, crnaca i Indijanaca preseljeno je u netaknutom obliku u duboku prošlost. Tamo se, međutim, govori veoma savremen engleski jezik, ali je zato sve snimljeno kao najstariji nemi filmovi ne bi li nam se time dočaralo to staro vreme kad, valjda, još nije bio izmišljen kolor, a ni prirodni pokreti glumaca i kamere!?

Borbe i pokolji su, da stvar bude gora, snimljeni s minimumom krvi i brutalnosti, ne bi li se ovom maštovitom i edukativnom sadržaju obezbedila prohodnost do što mlađe publike!

U prethodnim filmovima Roland Emmerich je radio različite stvari i na mnogim mestima moglo se primetiti da raste. I da rastu njegova reputacija i položaj. I da se čine razni ustupci takvom rastu. Međutim, nije se moglo reći da je nevešt, ili neinteligentan, ili tako nešto jednostavno čime bi se sad lako objasnio film kao što je 10.000 B.C. Razlog, dakle, mora biti spoljašnji – neko ga je primorao na to! Ko?

Da li je moguće da je zahtev producenta bio loš film? Da li je moguće da se u Holivudu u poslednje vreme to sve češće zahteva? I da li je moguće da će autori učiniti sve da taj zahtev ispune? Zar je moguće da ljudi koji prave najskuplje američke filmove više ne žele da izražavaju svoju ličnost kroz prikazivanje neke radnje i propagiranje neke ideje?

Da, znamo da je izražavanje ličnosti sebična i gruba stvar koja vremenom uništava sve. Kroz istoriju umetnosti mnogi izražavaoci sopstvene ličnosti su na kraju otkrili da izražavanje uništava čak i ličnost samu, tako da posle dugotrajnog izražavanja više i nisu imali šta da izraze. Ali to su, ipak, bile anomalije. Pitanje je da li je anomalija postala pravilo i da li je to zlo toliko privlačno da današnja Amerika od filmskih autora u punom stvaralačkom zamahu zahteva da se ponašaju kao da su već na kraju i da poseduju samo ljušturu? Brrr.