Balet mozgova

Originalni naziv: Sleuth
Scenario: Harold Pinter (prema pozorišnom komadu Anthonyja Shaffera)
Uloge: Michael Caine, Jude Law
Žanr: triler
Trajanje: 86 min.
Proizvodnja: SAD, 2007.

U rimejku filma Sleuth iz 1972. Michael Caine je prešaltovan s pozicije mladog ljubavnika u težu kategoriju prevarenog muža. U nekadašnjoj Caineovoj ulozi našao se Jude Law, kao što ga je odmenio u ulozi zavodnika hedoniste u rimejku filma Alfie 2004. Ova silna udvajanja svakako su svesni deo koncepta reditelja Kennetha Branaghe i scenariste Harolda Pintera.

Kako su obojica prevashodno deo pozorišnog sveta, Branagh i Pinter su u Njuškalu najpre videli priliku za teatralnu igru stalne zamene uloga između suparnika. U ovom ključu, niz obrta u psihološkoj igri muža i ljubavnika tretiran je kao sablasno preskakanje ploče u čijoj blizini nema nikoga da pomeri iglu.

Sve se ponovo dešava u kući pisca krimi romana Andrewa Wykea, koji u goste poziva ljubavnika svoje supruge, mlađeg, zgodnijeg i naizgled glupljeg Miloa Tindlea da ukrste faluse. Kao i u originalu, žena je tek povod za nadmetanje, ali dodatno demonizovana u fantomsko prisustvo oličeno u ženskoj odeći, nakitu, slikama, poput gazdarice kuće iz Hitchcockove Rebeke. S tim što se u Njuškalu nedefinisano koketira s temom ženske kontrole, pa ona na trenutke prelazi i u parodiju.

Nadmetanje dvojce junaka, koje se mahom sastoji od razmene ciničnih replika čiji je cilj da se suparnik isprovocira i ponizi i elegantne igre zastrašivanja, izglobljeno je iz svakog konteksta i izbačeno na pozorišnu pučinu. Iako isprva deluje da gorivo za sukob potiče iz klasne i generacijske razlike, kao u originalu, ubrzo se ispostavlja da su to tek začini koje Pinter dodaje dijalogu održavajući manje-više stalnu temperaturu ključanja. Za to vreme Branagh zamrzava junake u morbidnoj simbiozi kontrolora i žrtve, iz koje se izležu i otimaju dve sujete u pukoj borbi za premoć.

I dok pravi kontekst za sukob ne postoji, uslovi za njegovo odigravanje su previše dobro obezbeđeni, kao da je reč o video-igri. Kuća je opremljena optičkim varkama – ogledalima i svetlosnim efektima – a dovoljno je udaljena od svakog slučajnog prolaznika. Puka konkurencija i takmičenje, izglobljeni iz socijalnog, klasnog i svakog drugog konteksta, postaju samodovoljni i besmisleni. Posle izvesnog vremena deluje da likovi rade na baterije a ne na motivaciju, što je očigledno i bila poenta.

S druge strane, ovakvo suzdržavanje od svakog mrsa i potpuna distanca spram junaka kao šahovskih figura prepušta film tankoj šansi da se svidi ljubiteljima bravurozne glume i tehnike pisanja dijaloga. Jer, nadmetanje dvojice junaka, posle nekog vremena, prerasta u balet mozgova iza čije se stilske samodovoljnosti krije neverica u dramski sukob. A problem je što sve više umetnika živi od saopštavanja činjenice da je dramski sukob iluzija.