Feliksov ph poljubac

Da krenemo od jedine dame i neporecivo najslabije karike u ovom lancu – Gordane Ćirjanić i njenog Poljupca (Narodna knjiga). Samo politička korektnost žirija i minuli rad su zaslužni što se ovo po svim aspektima slabašno delce obrelo u finalu izbora za ovu (i dalje) prestižnu i cenjenu nagradu. Ćirjanićeva se Poljupcem predstavila u zbunjujuće lošoj formi, ponudivši uprošćenu pripovest o ljubavnom trouglu.

Jasno je da se izborom invalida za jednog od nosećih likova ciljalo na određenu društvenu angažovanost, ali autorkina promišljenost u pristupu time i počinje i završava se. Poljubac nudi dunsterski pojednostavljenu priču o svođenju računa, a taj inače čest motiv u književnosti vidljiv je zajednički imenitelj sva četiri romana o kojima govorimo.

Račune ovde svode Luka – melanholični, ali i proaktivni i rečiti invalid koji se odmetnuo od kuće kako bi u sobi luksuznog hotela nepoznatoj prostitutki ispričao sav jad svog bitisanja – te njegova snajka Bulka, pouzdana, čestita ali odveć praktična skorojevićka. Njihovom dvoglasju, kroz koje i saznajemo događaje, pridružuje se i slobodoumna slikarka Katarina kako bi upotpunila ljubavni trougao koji to zapravo nikad nije ni bio, već je autorkina puka i nategnuta konstrukcija.

Priča je u biti banalna, a kanda svesna toga, Gordana Ćirjanić pokušava da tu zvečeću prazninu prikrije na prvi pogled bogatim i razmahanim jezikom, koji je bio primereniji u njenim ranijim, daleko uspelijim delima (Kuća u Puertu, Pretposlednje putovanje). Poljubac je takođe krcat potpuno izlišnom i nimalo zamaskiranom didaktičnošću.

Ovo se prevashodno odnosi na ukazivanje društvu na nehumano ponašanje prema hendikepiranima; gospođa Ćirjanić mahom prekoreva žene, koje, recimo, mokre i pipkaju se pred nemoćnim Lukom, i ta automizoginija je jedna od najvećih zagonetki ovog dela.

Didaktički zanos gospođe Ćirjanić je sveprisutan u ovom delu, u mnogo pojavnih oblika, tako da, recimo, pominjana Bulka, tražeći devera, susreće mladića koji joj, ničim izazvan, saopšti da mu je „knjiga bolji drug od kafića, čak i od televizije“, jer „pojedine knjige me teraju da razmišljam, uz neke mogu i da sanjarim. Imam osećaj da mi čitanje proširuje vidike“.

Poljubac je promašaj, ali dobronameran, i kao takav čitaocu isporučuje dosta grešnog zadovoljstva: opis poljupca koji je središnja tačka romana, i koji je potenciran u naslovu, je (naravno, nenamerno) urnebesno smešan jer autorka (anatomski) jezik naziva „tim smešnim mišićem“ i nastavlja ovako: „Ceo ja pretvorio sam se u usta, ulazio u njena usta pa se usuvraćao u svoja, zajedno s njim“.

Svođenjem računa bavi se i Draško Miletić u svom trećem delu pH (bazno – neutralno – kiselo) (Dereta), ali uz više umešnosti i promišljenosti. Osnovna nit ovog ekstremno dekonstruisanog romana prati par, Gavrila i Kseniju Sponza, prilikom pakovanja uoči preseljenja iz beogradske Profesorske kolonije na Novi Beograd, ali se priča dodatno i razmahano račva u više pravaca i vremenskih tokova.

Miletić polazi od kišovske zagledanosti u svet i tihe istorije predmeta koji okružuju junaka i dospevaju njihovih ruku, ali upravo odluka da se život predmeta pretpostavi životu ljudi onemogućava potpuniji emotivni angažman čitalaca.

Miletiću se nikako ne može poreći osećaj za oneobičavajući detalj (tako u jednom trenutku pomenuti bračni par kreće u šetnju ka centru grada prateći raznovrsne ispljuvke po pločniku), niti umeće da postigne atmosferičnost. Ali kalemeći digresije, on sakati i inače slabu narativnu nit svoga dela.

Pretencioznost postavke, ali i samog literarnog izraza najupadljivija je mana romana, mada su, ruku na srce, na takav program čitaoci bili opomenuti još na prvoj stranici: „Ta strahovita, skoro nepojamna meljava od koje bridi i najmanja čestica postanja, okreće protivu sebe i numinozni reset neumitno propada“.

Najprijatnije iznenađenje unutar ovog četverca i glas na koji ubuduće svakako treba obratiti pažnju je Vladimir Kecmanović s romanom Feliks (Via Print). On polazi od anegdote o usamljenom penzioneru koji pronalazi dodatni izvor prihoda (i zabave) navodno prodajući svoj prestonički stan. Priča potom nenadano dobija trilerski zaokret kada usamljeni starac postaje talac svog sina koga nikad ranije nije video.

Kecmanović tada postavlja priču u okvire ogoljene duo-drame, hrabro lišene svega suvišnog. Tako trošni stan na beogradskom Zelenom vencu tokom samo jedne noći postaje poprište sukoba dve mitomanije, dve međusobno prožete, slične ali vremenskim jazom udaljene lične legende.

Iako Feliks blago gubi na zamahu tokom poslednjeg segmenta, mora se priznati očito – Kecmanović suptilno barata ritmom, uspeva da iznađe osoben izraz, a njegova zagledanost u pitanja odgovornosti i nesvesnih poriva za bekstvom i oceubilačkim lapotom, sposobnost da stvori punokrvne likove i nepatvorenu dramu, te pripovedačka samokontrola predstavljaju istinsku svežinu u srpskoj književnosti izmrcvarenoj pseudoistoricizmom, chic-lit banalnostima i postmodernim vratolomijama.

Feliks predstavlja retko zdravo štivo, preporučuje svog autora na najbolji način, te majstorskim spojem lokalnog, iskrenog, sveprisutnog i savremenog pokazuje poželjan pravac ukoliko srpska književnost još želi da se nametne kao (barem u regionalnim granicama) relevantna disciplina.

Dragan Velikić, činilo se večiti finalista ovog izbora, u pobedničkom Ruskom prozoru (Stubovi kulture) još jednom uspeva da predstavi prozu visoke klase, jasnog autorskog potpisa i prepoznatljivog stila. Ovdašnja preostala čitalačka publika (prevashodno ona mlađa) godinama je biva u blagom nesporazumu s Velikićevom elitističkom, eteričnom, zahtevnom prozom punom finesa i autocitata. Čini se da je ovog puta autor toga bio svestan, i da je ovakav Ruski prozor odlična prilika za istorijsko pomirenje.

Naime, baš kao što vazda kontemplativni junaci Velikićevog sveta vape za popravkom/remiksovanjem identiteta, Ruski prozor donosi novog Velikića – istih opsesivnih tema i zahvata, ali vidno opuštenijeg i sklonijeg čak i pop izrazu. U priči o Rudiju Stuparu, germanisti i glumcu u pokušaju koji jezdi kroz prostore Evrope na raskoraku dva milenijuma, sve karakteristično za Velikićev rukopis je tu: prustovsko-džojsovska opsednutost detaljima i asocijacijom ideja kao primarnim pokretačem, porodične pripovesti u kojima se u nasledstvo, osim neobičnih predmeta, dobijaju i melanholija, žar za samoizgonom i novim početkom...

Velikić se i dalje obraća koncentrisanom, verziranom i strpljivom čitaocu, ali ovom prilikom je njegovo pismo osetno tečnije, ritmičnije i rasterećenije. Pisac koji nakon desetine izdanja, hvalospeva stručne javnosti i brojnih prevoda nađe snage da (makar i ovako diskretno) iskorači iz svoje (proverene) matrice, a pri tome ne sklizne u populizam i podilaženje nekakvom opštem ukusu, zaslužuje svaku pohvalu i nagradu.

Valjda će i neki od onih koji romane ovenčane Ninovom nagradom kupuju instinktivno zbilja i pročitati Ruski prozor. Dobit će, nema sumnje, biti obostrana.