Dobro došli u čistilište

Najviše prašine podigli su nastupi otkazani iz navodnih političko-bezbednosnih razloga, a prvenstvo svakako pripada kontroverznoj Islanđanki Bjork i njenom „nesporazumu“ sa Exitom posle proglašenja nezavisnosti Kosova. Na tom talasu otkazivani su, dakle, nastupi komšijskih bendova (Hladno Pivo…), ali i popularnih veterana (Kiss, ZZ Top…). Međutim, stavljanje u prvi plan političkog konteksta onemogućava jasno sagledavanje svih aspekata problema koji postoje na – tržištu!

Blic je u aprilu objavio članak u kome je Maksa Ćatović, direktor beogradske produkcijske kuće Komuna, ukazao na činjenicu da je stanje na koncertnom tržištu u Srbiji i bez političke situacije loše, i prognozirao da će koncerti biti sve češće otkazivani. U pitanju je prezasićenost tržišta: organizatora je previše a broj zakazanih koncerata je uveliko premašuje platežnu moć prosečnog posetioca, rekao je Ćatović.

Otkazivanje koncerata zbog političke situacije predstavlja najobičniji izgovor, tvrdi Ćatović. Skorija dešavanja na tržištu, npr. otkazivanje festivala Castle (o čemu će posebno biti reči), kao i slab odziv publike na veliku ponudu potvrdili su ova predviđanja.

Tesna cipela

Direktor Komune za Popboks kaže da srpsko koncertno tržište u trenutnoj ekonomskoj situaciji godišnje može da podnese „jedan ‘open air’ koncert, do četiri Arene, dva Tašmajdana i veći broj koncerata kapaciteta Doma sindikata i SKC-a”.

S druge strane, odgovorni urednik Doma omladine Beograda i promoter glavne bine Exita Dragan Ambrozić srpsko koncertno tržište opisuje kao „veliku nogu sastavljenu od velikih želja u vrlo tesnoj cipeli koja može svakog trenutka da pukne”. On kaže da su apetiti veliki, ali je problem u tome koliko želudac može da podnese: „Sezona 2007-2008. je pravo čistilište, i treba da se vidi ko može da opstane a ko ne, ukoliko se radi kao što smo imali prilike da vidimo u slučaju Dragana Vulina”.

Otkazani koncert nije samo izvor ekonomskih neprilika organizatora. On, kaže Ćatović, izaziva nepoverenje publike i dovodi do odlaganja kupovine ulaznica za sledeći događaj. To dalje stvara probleme organizatorima koji nemaju jasnu predstavu o stvarnom interesovanju publike.

“Publika čeka da se približi koncert kako bi bila sigurna da će ga stvarno biti“, navodi on. „Organizator nepotrebno pojačava reklamnu kampanju, povećava troškove ili otkazuje koncert i plaća penale, što mu se čini prihvatljivijim i manjim troškom nego održavanje koncerta”. Logično, uspešan koncert ili festival imaju pozitivan efekat.

Ćatović takođe smatra da na sve ovo najviše utiče standard građana. “Ako se izuzmu ekonomski problemi kojima smo okruženi, jedini problem je ‘prevarena publika’. Jednom prevaren teško odlučuje da ponovo odvoji novac za koncertne ulaznice.”

Teško je tačno proceniti koliko je sadašnja situacija, s ogromnom ponudom i neretko malim interesovanjem, uzrokovana ekonomskom situacijom, a koliko predstavlja neminovnu posledicu preopterećenosti tržišta i neprofesionalnog poslovanja promotera.

Ambrozić se slaže da dolazimo do granične tačke kad je reč o ekonomskoj moći konzumenta koncertnog tržišta, ali ističe da posebnu pažnju treba posvetiti kulturnim potrebama običnog potrošača, koje su od suštinske važnosti.

“Umesto pukog praćenja godišnje ponude na globalnom koncertnom tržištu, koja je često puna sezonske robe, treba stvoriti situaciju u kojoj će naš posetilac koncerta moći da razvija svoje kulturne potrebe pošto imamo autentičnu pop tradiciju; tako se stvaraju i čuvaju naša merila i naše vrednosti.”

Profesionalna kampanja bi trebalo da podrazumeva mnogo više od puke reklame, a tu, prema Ambrozićevom mišljenju, organizatori često greše. “Nema smisla da ulaziš u organizaciju koncerta ako ne misliš da reklamiraš muzičara. Međutim, kod nas kampanje treba da imaju i edukativnu ulogu; njom se publika uči muzičkoj kulturi, ljubavi prema muzici, poštovanju prema umetniku i umetničkom činu”, kaže Ambrozić.

Prema njegovom mišljenju, umetnički čin postoji pre svega, a zatim dolazi posao koji omogućava umetničkom činu da se desi. Drugim rečima, “ukoliko ste u ovo ušli samo da biste obrnuli novac, to znači da ste slučajno tu, i da nećete dugo opstati, osim ukoliko vaš posao nije pranje novca za nekoga”.

Rock and roll is dead. Šta je s metalom?

Koncertno tržište koje se obraća HM fanovima je do pre mesec dana izgledalo kao jedino stabilno. Prošlogodišnji koncert Iron Maidena na Beogradskom sajmu, kao i oni u organizaciji Legacy Promotiona u SKC-u (Type O Negative, Exodus, Kreator, Cannibal Corpse, Morbid Angel, Marduk…) nedvosmisleno su ukazivali da postoji žeđ za ovakvim događajima.

Međutim, kada se krenulo korak dalje i pokušalo organizovanje festivala, pokazalo se da je situacija daleko od idilične.

Podsetimo, u roku od samo mesec dana zakazana su dva festivala (Legacy i Castle), kao i koncert grupe Slayer na Tašmajdanu. Nije potrebno biti veliki poznavalac da bi se shvatilo kako bi ovako gust raspored i cenovnik bili rizični i za neku razvijeniju zemlju.

Festival Castle po koncepciji nije zaostajao mnogo za Wackenom (Nemačka), Gods of Metal (Italija), Hellfestom (Francuska), renomiranim festivalima s tradicijom. U pet dana je na Smederevskoj tvrđavi trebalo da nastupe gotovo svi važniji bendovi iz svih metal podžanrova.

Legacy je imao skromnije pretenzije. Tokom dva dana bili su planirani predstavnici mahom ekstremnijih podžanrova – thrash, death i black metala (Vader, Obituary, Destruction, Dark Funeral, Testament…). Na kraju, bilans bi najpreciznije mogao da se opiše kao katastrofalan – Legacy je jedva održan (poseta u Expo centru po danu je bila ispod 1.000 ljudi po danu, četiri puta manje od kapaciteta hale), koncert Slayera je otkazan, a Castle preoblikovan u koncert Judas Priesta (sa Cavalera Conspiracy kao predgrupom) koji će biti održan 1. jula na Tašmajdanu.

Kada je reč o publici, računica je bila jasna, i pokazalo se neumoljiva: za tih mesec dana trebalo je izdvojiti oko 12.000 dinara samo za ulaznice.

Početkom juna na internetu je osvanulo pismo jednog od organizatora festivala Castle. Posebno je zanimljivo jer već u uvodu stoji kako nije reč o “suvoparnom zvaničnom objašnjenju, već čisto mala priča o svemu ovome”. Ono što sledi je verovatno najdirektnije predočavanje načina razmišljanja nekog organizatora festivala koje je ovde moglo da se pročita:

”Prvo smo se tješili da će ljudi kupiti karte posle Kissa, pa Kiss otkazao, pa smo se tješili da ljudi čekaju Legacy, pa Legacy propade nikad gore, a u istom danu se obznanilo da je Slayer prodao 217 karata. U tom trenutku naše stanje prodaje je 300 karata”.

Krajnja računica do koje dolazi autor je ne manje poražavajuća - svi zajedno, Legacy festival, Slayer i Castle (sa Judas Priestom) su prodali 1300 karata.

Prodaja karata za Castle počela je 1. decembra prošle godine. Do 20. decembra je prodato oko 150 karata, koliko i za sledećih pet i po meseci! Zaključak do koga je došao potpisnik ove žalopojke je da u Srbiji zapravo postoji 500-1.000 ljudi koji zaista idu na koncerte, dok za sve ostale to predstavlja luksuz. Situacija se okrenula naglavce, od najperspektivnijeg tržišta do velikih dugova i gubitka kredibiliteta promotera.

Branko Milosavljević iz agencije Legacy Promotion za naš sajt kaže da se ispostavilo kako su promoteri, među kojima i on, imali potpuno pogrešnu procenu tržišta. “Možemo sada pričati o ovome mnogo, ali je najbolje da to skratimo i preuzmemo kompletnu krivicu kao organizatori i da potvrdimo da smo mnogo očekivali”, priznaje on.

Kada je reč o odnosu kupovne moći publike i cene karata, to nije moguće tačno utvrditi pošto su za neke koncerte cene kod nas bile veće nego u Evropi, dok je za druge bilo obrnuto. Legacy se, kaže, trudi da omogući što pristupačniju cenu, ali postoje faktori koji to onemogućavaju.

“Mi smo se od početka trudili da karte budu što jeftinije, ali to se na kraju poremetilo zahvaljujući drugim ljudima odavde koji su se utrkivali i nudili astronomske cifre.”

Osim što je pokazao spremnost za preuzimanje odgovornosti, Milosavljević je objasnio i da će u narednom periodu aktivnosti usmeriti ka organizaciji koncerata u maloj sali SKC-a, pošto se pokazalo da u našoj zemlji ima “maksimalno 1.000 metalaca koji aktivno dolaze na koncerte”. Prema njegovom mišljenju, došlo je do zasićenja, gubitka interesovanja, a kampanje posebno sabotiraju oni koji zastupaju mišljenje kako će bendovi doći opet.

Posle bure

Neki promoteri već dugo ukazuju na opasnost od previše najavljenih događaja u malom vremenskom razmaku. Osim nestabilne ekonomske i političke situacije i nedovoljne informisanosti šire publike, poseban problem predstavlja nepostojanje regulative u oblasti produkcije i organizacije.

Sporadične inicijative pojedinih organizatora da država izdavanjem licenci ili na neki drugi način uspostavi red u ovoj oblasti, kao i inicijative za udruživanje ostale su na nivou pojedinačnih apela.

Koncertna polusezona u Srbiji 2008. godine donela je velika neprijatna iznenađenja. Publici ostaje da se nada da će sada pritisak na džep biti manji, ali i da to neće uticati na broj dobrih koncerata po razumnim cenama.

Neki otkazani koncerti u poslednjih godinu dana:  Castle (Judas Priest, Cradle of Filth, The Exploited, Morbid Angel...) – 01-05. jul, Smederevska tvrđava, Smederevo Kiss - 15. maj 2008, stadion Tašmajdan, Beograd Tokio Hotel - 29. mart 2008, Beogradska arena, Beograd Sunshine – 14. februar 2008, Velika sala SKC-a, Beograd Smashing Pumpkins - 27. januar 2008, Beogradska arena, Beograd Vanessa Mae - 20. maj 2007, Trg slobode, Novi Sad Scorpions - 26. maj 2007, Beogradska arena, Beograd ZZ Top - 21. jun 2007, Beogradska arena Road Fest – 28-30. jun 2007, ADA Šumice, Zrenjanin ReggaeFever – 8-9. jun 2007, Ski staza, Košutnjak