Nezdravi razum

Originalni naziv: Elling
Scenario: Axel Hellstenius (prema romanu Ingvara Ambjørnsena)
Uloge: Per Christian Ellefsen, Sven Nordin, Marit Pia Jacobsen, Jørgen Langhelle, Per Christensen
Žanr: komedija, drama
Trajanje: 89 min.
Proizvodnja: Norveška, 2001.

Eling za sebe kaže: „Neko kao ja verovatno mora da prevali dug put do nirvane“. Njegov cimer Kjel Barne sumira svoj dosadašnji život rečima: „Prošlo mi je pola života, živim u ludnici i još nisam jebao“. Kako su obojica, sticajem okolnosti, dospeli na jasle norveške socijalne službe, apsolutno je neoprostivo da ostanu asocijalni i nesnađeni.

U filmu Eling dvojica asocijalnih sredovečnih junaka dobijaju apartman od socijalne službe i priliku da „nauče kako se normalno živi“. Lista čekanja na ove stanove kao probne kapisle za socijalizaciju je velika, pa Elingu i Kjelu preostaje jedino da zadovolje socijalnog radnika. A ne živi im se. Tj. ne znaju kako, jer im je mrska i zastrašujuća i sama pomisao da se jave na telefon, odu do prodavnice i naprosto žive kao sav normalan svet.

Tako savršeni sistem socijalne zaštite u Norveškoj autorima Elinga postaje poligon za duhovito preispitivanje „normalnosti“, „normalnog života“ i svih onih stvari koje se pod tim podrazumevaju (od prehrane do komunikacije).

Socijalni radnik koji obilazi i kontroliše Elinga i Kjela nadgledajući proces uklapanja koristi metode ucene, pretnje i nagrade (za svaki korak koji se načini van ustupljenog stana) dobijajući, tokom filma, izgled i značenje uterivača dugova, izaslanika uređenog društva koje neće trpeti one koji naprosto ne žele da učestvuju.

Ironičan i oslobađajući u načinu na koji ogoljava uzice kojima su ljudi privezani za birokratizovani red i mir, Eling je sve vreme blagonaklon prema glavnim junacima. Kao što to obično biva, lude pametno pričaju jer se nisu svikle zajedničkom govoru, pa tako i džangrizavi Eling, iz čijeg ugla je priča ispričana, na momente izgovara suvu mudrost, tipa: „Zašto onda imamo stan kad moramo stalno da izlazimo?“

Pitanja i komentari kojima se Eling brani od ulaska u hladnu vodu normalnog života tresu platformu opšteprihvaćenih stvari. Tek kada se potpale argumenti kao dobro situirane kućice pod krovom „zdravog razuma“, vidi se da li u njima neko zaista živi.