Logika dugog repa

Audioblogovi ili MP3 blogovi su hibridi običnog bloga, starog dobrog fanzina i online zajednice, ili čak radio-stanice (ako su blog agregatori u pitanju). Oni su poslednje poglavlje u misteriji, noćnoj mori i dosadnom naklapanju o muzici i digitalnim tehnologijama, jer kombinuju dva prethodna fenomena: ilegalno skidanje muzike (bit torrenti) i kupovinu pojedinačnih pesama, a ne albuma (sistem iTunesa).

Jedan od autora čuvene knjige Otkačena ekonomija (Freakonomics) Steven Dubner na svom blogu kaže da je prelaskom na digitalni način snimanja i distribucije muzička industrija napravila pun krug – od albuma se vratila na format singla. 

Iako je prodaja diskova u konstantnom padu već gotovo deceniju, mnogi ne vide download praksu kao jedinog krivca. Neki eksperti čak tvrde da za to nisu zaslužni isključivo kupci, koji bi pre besplatno i nezakonito nego legalno za pare: prodaja DVD-jeva, iPodova i mobilnih telefona u stalnom je porastu. Dakle, ljudi gutaju popularnu kulturu, samim tim i muziku, ali… šta? Ponuda nije zadovoljavajuća.

Sama diskografska industrija, koja je kroz istoriju bila inovator po pitanju medija za reprodukciju (ploča, kaseta, CD), suviše je kasno shvatila značaj digitalnog formata, otvorivši vrata onima koji su bili zainteresovaniji i kreativniji, uvereni da je pitanje dana kada će MP3 format, koji omogućava bezgraničnu distribuciju, biti moguće prenositi s kompjutera na kompjuter.

U trenutku kada su se uključili u igru, vodeći se starim pravilima poslovanja, fajlove su zaštitili DRM tehnologijom koja onemogućava kopiranje, što je prirodno izazvalo revolt fanova. I naravno da su nađeni načini kako da se ova zaštita zaobiđe. Vreme kada je vrednost, samim tim i profit, stvarana produkcijom i distribucijom fizičkih predmeta (diskova) bespovratno je prošlo.

S druge strane, jednostavnost pribavljanja, kopiranja i distribucije muzike izaziva promene i u njenom statusu, podsećajući na benjaminovsku tezu o rastu mehaničke produkcije i gubitku aure umetničkog dela kao posledice. Ok, muzika kakvu volimo je neodvojiva od masovne kulture; nikad se i nije mogla pohvaliti izrazitijom aurom. Ali određena misterija je ipak postojala.

Zagrevanje dok se čeka izlazak albuma, kontrola informacija i kampanje u klasičnim medijima, dizanje tenzije izdavanjem prvog singla, čak i nekakve ostatke toga… gotovo potpuno je zbrisala – blogosfera!

MP3 blogovi funkcionišu u pravnom vakuumu i ne privlače na sebe bes diskografskih kuća, kojima se ne isplati da jure pojedince koji okače po nekoliko pesama. Štaviše, mnoge kompanije to tretiraju kao poželjan marketing, jer blog sadrži linkove na iTunes ili eMusic – legalne prodavnice. Neki audioblogeri imaju i etički kod: navode da im blogovi služe da promovišu dobru muziku, pa će pesme biti dostupne nedelju-dve, a zatim uklonjene.

Rast popularnosti muzičkih blogova prati rast interesovanja za blogove uopšte, kao i smanjenje poverenja u tradicionalne medije, a može se reći da audioblog ima neposrednost koju magazini i ostali mediji teško mogu da stvore. Takođe, oni u većoj meri egzistiraju ispod radara industrije, uglavnom su posvećeni indie zvuku, neafirmisanim bendovima ili usko specijalizovanim ukusima.

Logika izdavača je da će zaraditi više novca od jednog supermegastara koji će prodati 10.000 kopija nego od deset solidnih umetnika koji prodaju po 100.000, pa se zato zanemaruju muzičari nauštrb nove teen zvezde. Nasuprot tome, trenutno preovlađujuća logika na internetu je long-tail teorija, koju je uspostavio urednik Wireda Chris Anderson, posmatrajući kako funkcionišu Amazon i eBay, koji prodaju dosta različitih proizvoda u malim količinama. Za svaki ukus postoji niša, samo ga treba izneti na tržište.

Audiobloger se obraća publici koja, kao i on, već dosta zna, ima sličan ukus kao on, spremna je da istražuje. Većina nema nikakav „tajni plan“, već su u pitanju entuzijasti koji bi da podele svoje mišljenje sa svetom, što u kulturi društvenih mreža, gde većinu vremena provodimo prateći šta drugi rade, čitaju ili slušaju, nailazi na plodno tle.

Za same bendove oni su funkcionalniji od MySpace stranice: pored okačene pesme uglavnom se nalazi kratka recenzija, preporuka ili komentar, a sam čitalac će izabrati da li će skinuti ponuđen materijal. I čitaoci audioblogova, kao i njihovi kreatori, smatraju se trendseterima, onima koji idu korak napred, pa diktiraju ukus svojoj društvenoj grupi.

Za ekipu iz marketinga oni predstavljaju poželjnu demografsku grupu. Javile su se čak i ideje o izdavanju muzike na samim blogovima, koju bi sponzorisala neka kompanija. Znači, skinete jednu pesmu jer vam to omogućava Coca Cola, a drugu Microsoft!

To suštinski kvari koncept audiobloga – preporuku. Mnogi blogovi koriste Googleov servis AdSense da bi zaradili za opstanak. Ako neko želi veliku posećenost, onda mora da ima svakodnevnu široku ponudu, ali tako upada u zamku da postane plaćeni editorijal koji preporučuje sve i svašta. Tipičan audioblog zbog svoje direktnosti u obraćanju i iskrenosti izvora ne treba da ima široku publiku.

Najviše ljudi se skuplja na blog agregatorima kao što su elbo.ws ili Hype Machine. Ovaj poslednji je osnovao 21-godišnji student iz Njujorka kome je dosadilo da pretražuje novu muziku preko online radija kao što je Pandora ili audio scrobbler softvera na sajtu Last.fm. Na njemu je moguće napraviti lični profil s listom omiljenih blogova, kao i prijatelja i njihovog izbora. Iako prati ogroman broj blogova, osnivač Antony Volodkin je tokom četiri dobio samo četiri zahteva za uklanjanje određenih pesama. Naravno, i on vam preporučuje da ipak kupite diskove omiljenih izvođača.

Dokazano je da skidanje pesama sa audioblogova mnogo više šteti nezavisnim etiketama, koje gube razlog da traže novu muziku i ulažu u njenu produkciju i distribuciju, nego mainstream izdavačkim kućama. Netom kruži rečenica koja zvuči upozoravajuće: „Ako volite muziku, prestanite da je uzimate besplatno“.

Kad je saznao da mu se album u Australiji prodaje skuplje nego u drugim zemljama, već u dubokom sukobu sa etiketom za koju je izdavao, Trent Reznor je preporučio fanovima „da slobodno kradu“. Instrumentalni album  Ghosts je ponudio u više varijanti – od potpuno besplatne do luksuzno opremljene po ceni od 300 dolara.

Reznor je takođe ohrabrivao svoje obožavaoce da slobodno remiksuju njegov materijal i okače ga na internet. Pošto je nanjušio u kom smeru ide internet kultura – zajednice korisnika koje vežu ista interesovanja – lider NIN-a je karte za svoje koncerte ostavljao na skrivenim javnim mestima, a zatim organizovao svojevrsnu „potragu za blagom“, u kojoj je fanovima pomagala Google Earth aplikacija.

Oslobođen ugovora koji ga je, prema sopstvenom priznanju, gušio, Trent Reznor je okačio poslednji album The Slip na internet, poučen iskustvom Radioheada.

Mnogi drugi, daleko popularniji, shvataju polako da time što će nešto publici ponuditi besplatno mogu zaraditi na duže staze. U materijalnom smislu to dokazuje prvi singl Violet Hill s poslednjeg albuma Coldplaya Viva La Vida, koji je bend ponudio na sajtu: tokom prve nedelje poseta sajtu je skočila za 1.800%, a album je po objavljivanju završio na prvom mestu britanske liste.

Da biste skinuli ovu pesmu, trebalo je da ostavite mail na sajtu benda, zatim bi vam stigao link za download, a kasnije biste bili među prvima kojima bi bile ponuđene karte za koncerte, posebne ponude za prateće Coldplay proizvode. Pored odjeka u javnosti, Coldplay je napravio direktnu mailing listu, neku vrstu neformalne društvene zajednice s kojom može biti u stalnom kontaktu.

Sve ovo navodi da mislimo da su audioblogovi, kao i ponuda intelektualnog dobra besplatno, situacija u kojoj svi profitiraju – od muzičara, preko fanova, do izdavača. Razmislite ponovo kome se zamerate kad kačite njegovu pesmu.

Krajem avgusta Kevin Cogill je dobio poziv od advokata Guns ’n’ Rosesa, koji mu je poručio da mora da skine pesme s još neobjavljenog, a dugo očekivanog albuma Chinese Democracy. Nekoliko dana kasnije Kevin je uhapšen, a u slučaju da bude osuđen za povredu autorskih prava, sledi mu kazna od tri godine zatora i 250.000 dolara.