Pokret otpora

Naslov originala: Skrapp ut
Scenario: Solveig Anspach, Jean-Luc Gaget
Uloge: Didda Jonsdottir, Julien Cotterau, Joy Doyle, Invar E. Sugurdsson
Žanr: drama
Trajanje: 92 min.
Proizvodnja: Island, Francuska

Dakle, šta je rekao Palmen: „Nije ona tako nevina kao što se pravi, ona je Islanđanka, a živi i uživa u Portugalu, ume sebi da ugodi, baš je briga za njenu zemlju koja je u problemima do te mere da naredne godine tamo, po svoj prilici, neće biti snimljen nijedan film...“

Upravo o tome je reč u filmu Skori povratak (bilo bi bolje da je preveden kao Odmah se vraćam). Ne znam da li je film biografski i koliko, ali čak i da nije, kao što po svoj prilici nije, ideja mu je baš takva.

Glavna junakinja filma je samohrana majka, pesnikinja koja pere sudove u kafani da bi prehranila dvoje dece i da bi skupila dovoljno para da emigrira iz svoje zemlje na neko lepše i toplije mesto. Uz to, ona je i dilerka marihuane. Taj težak posao omogućava joj ekstra zaradu, ali je zapravo tretiran i kao metafora same poezije.

Film počinje kad junakinja odlučuje da telefonski imenik njenih mušterija proda drugom dileru za sumu koja će joj obezbediti bolju budućnost na drugom mestu; a završava se kad se proces pisanja poezije i njegova metafora prodavanja marihuane razdvoje jedan od drugog.

Marihuana u Skorom povatku nije nikakvo društveno zlo i ne tretira se na taj način. Tj. ovaj film nema nikakve veze sa Light Sleeperom Paula Schradera. Ana (glumi je pesnikinja Didda Jonsdottir) nema moralnih problema jer i ne čini nikakvo zlo – ona prodaje samo travu koju i sama koristi, a svoje mušterije ne prezire. Štaviše, to su njeni čitaoci, obožavaoci, prijatelji.

Upotreba marihuane ovde se ne tretira kao jedan od uvodnih aspekata teške narkomanije, kao što se ni čaša vina, pod normalnim okolnostima, ne bi tretirala kao uvod u teški alkohoizam. Marihuana Ansprachove je kao i poezija – predah, zabava, uživanje i opuštanje kvalitetnim ljudima: umetnicima, sportistima, intelektualcima koji savesno obavljaju svoje primarne poslove i ne zloupotrebljavaju nikoga i ništa.

Tako tretirana, ona je stav a ne sredstvo za dolaženje do izmenjenih stanja svesti. Tj. ona je pokret otpora prema građanskoj i malograđanskoj hipokriziji. I to pokret one vrste otpora koji nema agresivne ideje niti bilo šta totalitarno u sebi, pa ni uvek sumnjivi plan za smenu eventualnih totalitaraca na vlasti.

Glavna junakinja nema nameru da se bori protiv totalitarnosti društva ili njegovih drugih aspekata koji joj se ne dopadaju. Umesto toga, ona želi da promeni mesto i odseli se na jug; aktuelna vlast, država, društveno uređenje, sve to, tretirano je jednako kao klimatski uslovi – ako ne možemo zagrejati zemlju u kojoj smo rođeni, možemo da se odselimo iz nje.

Bez patetike uvreženog patrijarhalnog tragizma u tretmanu emigranata i bez ideološke drame oko toga. Normalno, mirno, racionalno i čak s velikom dozom humora treba se pokrenuti i otići. Sa svešću da nas ne određuje jednom zauvek zadato nepromenjivo poreklo, nego promenjivi prijatelji koje smo u stanju da stičemo čitavog života u najrazličitijm situacijama.

Glavna junakinja „tera svoju vrstu“ i brine o svojoj prilično samostalnoj deci, a ne o celom svetu. Ne trudi se da svet popravi jer veruje da je svako kadar da se stara o sebi, a i nekakav Bog tu postoji, pa, npr. šalje mladu irsku medicnisku sestru da se nađe suicidno-deprimiranom Islanđaninu pri njegovom ponovnom pronalaženju razloga za život.

Režiran s puno duha, odlično glumljen, sa slikom i muzikom koje se uklapaju i nadopunjuju sa idejom priče, film Skori povratak prava je poslastica za autorkine istomišljenike, a možda i otkrovenje za one kojima još nije palo na pamet da bi odnos prema marihuani mogao biti mera demokratičnosti društva.

Islandsko društvo i njegovi zakoni nisu preterano demokratični u ovom smislu, ali otpor je, videli smo, jak, čak toliko jak da ovakav film može biti snimljen; doduše ne i nagrađen. Nagrade, kako to često biva, Anspachovoj stižu iz drugih zemalja, a ne iz matične, sve po sistemu „tamo negde je baš simpatično kad ljudi duvaju, a ovde kod nas to rade samo propalice“.

Za to vreme „nenaivna“ Solveig Anspach živi u Portugaliji i kao očita i naočita građanka sveta priprema novi, sasvim drugačiji projekat o Louise Michel, francuskoj anarhistkinji iz 19. veka.

Još kritika sa Festivala autorskog filma:

• GLAD – Steve McQueen
• PRISMOTRA – Jennifer Lynch
• SKIN – Hanro Smitsman
• GRAD – Živojin Pavlović, Marko Babac, Kokan Rakonjac