RAF - jedan pop mit

Devojčica je pogledala u Džonija...

Dragan Ambrozić

U jednoj od ključnih scena novog filma o Frakciji Crvene armije (RAF), odnosno Grupi Baader – Meinhof, šefa nemačke kriminalističke policije Horsta Herolda pitaju zašto se stalno pojavljuju nove generacije krajnje levičarskih terorista koji su objavili rat državi, da naslede borbu koju su počele istorijske vođe, u tom trenutku poodavno u zatvoru. On odgovara jednom rečju: „Mit“

Da, mit je svakako postojao, i bio je prilično deo pop kulture, a da postoji i danas očigledno je po recepciji filma Baader Meinhof Complex, te savesno urađene rekonstrukcije deset godina koje su promenile Nemačku, ostavljajući jednu neobičnu poruku u boci da pluta ka budućnosti. Film funkcioniše uglavnom kao precizna, novinarska rekapitulacija dešavanja, nalik na pažljivo ređanje gomile isečaka iz tog doba koje još čuvam kod kuće.

Naravno, naracija je narušena činjenicom da već na početku znate kraj, a postoji i nekoliko nejasnoća koje su nastale verovatno iz kombinacije gustine zbivanja i brzine pričanja, ali fascinantna silina kojom je odglumljeno ono što je bilo ponuđeno scenarijom (autor Pada), te potpuno pogođen duh vremena satkan od odela, slenga, automobila, čak i mnoštva cigareta u svakom kadru, govore koliko je Uli Edel (Kristijana F – Mi, deca sa stanice Zoo, klasik iz istog vremena) kao reditelj i savremenik pokušao da udahne života u ovu akcionu dramu koja je tako čarobno politička na ličnom nivou, kakva politika i treba da bude.

Za svakoga površno obaveštenog ili neupućenog najšokantnija je činjenica, naravno, koliko su „teroristi/ revolucionari“ cool na pop način, odnosno njihova potreba da izgledaju privlačno, lepo, opušteno, ali i konfuzno, frustrirano i da očekuju razumevanje. Koje, naravno, ne dolazi niotkuda. Ali ga i dalje traže od nas danas, kako u poslednjoj rečenici filma kaže vođa druge generacije RAF-a Brigitte Mohnhaupt (1978. hapšena u SFRJ), posle neuspele akcije oslobađanja iz zatvora: „Nemojte gledati na njih kao na nešto što nikad nisu bili“.

Ne oduzimajući im taj sok života, Edel je u stvari uradio ono što je ova tema molila – dao je junacima grafičku trodimenzionalnost, jednu vrstu kinematografske verzije stvarnih zbivanja kojoj se ne može ništa poreći u sferi oživljavanja likova. Iz priče postaje jasno da je sve počelo razornim incidentom sistematskog prebijanja studenata i ubistvom Benna Ohnesorga leta 1967, tokom posete iranskog šaha Berlinu – u ovaj emotivni šok sukoba demonstranata koji su se na uobičajeni način sprdali sa otvorenom represijom i pritajenom mržnjom ćutljive većine gurnuti smo u prvim minutima filma.

To je prolog koji pomaže da se razume odakle potreba da se na nasilje uzvrati nasiljem, što nama u Beogradu ne bi smelo biti nerazumljivo – dovoljno je samo pomisliti šta bi bilo da je neko iz Otpora svojevremeno zapucao, a da je u našoj skupštini u leto 2000. proguran traženi Zakon o terorizmu, koji je trebalo da omogući preventivna hapšenja i stroge zatvorske kazne za pripadnost „terorističkoj organizaciji“.

U prikazu gomile potonjih zbivanja pomalo su ostali nedorečeni odnosi među svim akterima, ali najvažnije likove su verno ocrtali odlični noviji nemački glumci, po dostupnim podacima iz do sada najbolje dokumentarne knjige na ovu temu (Stephan Aust – Baader Meinhof Complex, poslužila kao predložak za film).

Tu je Andreas Baader kao preduzimljivi uličar sa kratkim fitiljem i visokim mišljenjem o sebi, momak koji je odavno ispao iz društvenih tokova i tokom demonstracija provalio da su daleko najbolje ribe među studentkinjama, ali zapanjen naivnošću s kojom su u studentskom pokretu gledali na policiju. Znao je, naime, da oni razumeju samo jezik sile, i to je mangupsko saznanje neštedimice delio s novim drugarima.

Njegova devojka Gudrun Ensslin je bila jednako važan vođa, glavna osoba kad je u pitanju moralna čistota organizacije koju su uspostavljali, izuzetno inteligentna ćerka sveštenika čija je čvrstina uverenja, verovatno zbog porodičnog pedigrea, daleko prevazilazila običnog aktivistu.

Ulrike Meinhof, starija od njih i u to vreme već nacionalno poznata novinarka uglednog levičarskog nedeljnika Konkret, odlazi u ilegalu gotovo slučajno, usisana događajima, verujući u ideju, ali se i preispitujući verovatno do poslednjeg momenta, kao potpuno apartna pojava u celom pokretu, tvrdokornom zbog progonjenosti.

Pop osnove mita koji su ostavili za sobom su blještave za onog ko želi da ih vidi – koncept revolucionarne gradske gerile, originalno lansiran u Brazilu krajem 60-ih, a koji su originalno proslavili urugvajski Tupamarosi, doživeo je vatreno krštenje u Evropi pojavom ove grupe koja se nametnula ka neka vrsta „čegevarijanski odlučne alternative“ i time postala još jedan „simbola otpora“, ovog puta u metropolama.

Ukoliko je tačno da su smrt sami izabrali, oni su onda svesno gradili mit za neki budući otpor, i osnovna poruka njihove borbe automatski je postala vanvremenska. Otprilike: „Mi smo znali da ćemo izgubiti, ali vi nemojte“.

Postoji duga tradicija romantičnih žrtvovanja u istoriji borbe, ali je ona nemačka neobično dugačka. Osim toga, tu je bila i jasna svest o važnosti upotrebe novih sredstava komunikacije, kao i savršeno kretanje po medijskom prostoru – teško da je iko pre njih koristio medije za političku borbu na način na koji su to oni radili. Pored medijske svesti, kao deo stalnog direktnog i indirektnog prisustva na televiziji, posebno je jako delovala samorazumljiva poruka dosledne selektivnosti kojom su birali svoje ciljeve (uvek simboli države, nikad slučajni prolaznici).

Kao što je i bilo, u filmu se savršeno vidi da oni ne samo da slušaju dobru rock muziku, nego i izgledaju i ponašaju se kao da su rock grupa na sceni. Dobro dokumentovana Baaderova strategija, čija dragocenost mu je kao bivšem maloletnom delinkventu morala biti jasna, jeste krađa ili pozamljivanje stvarno dobrih automobila i oblačenje skupe garderobe.

Tako su „teroristi“, u stvari, izgledali kao ono što su i bili, pa im je sve to prirodno pristajalo – deca iz dobrostojećih kuća srednje, pa i više klase, kojoj su malograđanski glamur i etikecija deo obrazovanja. Policijski radar je bio naštelovan da ne prepoznaje stvarnu opasnost sa te strane, samo nestašluke, te su u nekim trenucima pripadnici RAF-a prolazili kontrole samo zahvaljujući savršenom izgledu.

Odslikavajući najveću promenu trenutka, u RAF-u je bilo najviše žena odlučnih da nešto učine. Teško je objasniti danas, ali tada su u punoj snazi i dominantni u društvu bili muškarci koje današnji rečnik ne bi opisivao čak ni kao „muške šoviniste“, već pre kao „muške psihopate“.

Reč je o vrsti grupnog neandertalizma koji je smatrao da će stanje uvek biti takvo kakvo je, te da muškarci ne samo da vode društvo nego im ono i pripada, sve sa ženama i decom i mnogobrojnim nekretninama. Jednako je teško shvatiti šok kojem su bili izloženi kad su shvatili da ovaj put mlade žene vode borbu, nose oružje i koriste ga. Da, RAF je bio seksi.

Konačno, možda je i najteže nekom danas objasniti da je u tom trenutku biti mlad značilo biti drugačiji, toliko drugačiji od svega što je bilo uhodano i ustaljeno da je to samo po sebi izgledalo kao najveća avantura našeg doba, novo osmišljavanje sveta, što te je samim tim izlagalo raznim opasnostima, od kojih je kinjenje u kući bilo konstantno, dok je kinjenje na ulici stalno pretilo.

Dovoljno je bilo da se ljubiš sa svojom devojkom na ulici. Dovoljno je bilo da ti je kao dečaku kosa malo duža. Dovoljno je bilo da nosiš farmerke.

Svaki, pa i najmanji znak razlike mogao je da dovode do ludila mnoge koji su bili za status quo, i naizgled dovede u opasnost čitavo društveno ustrojstvo – zato je mali rat simbolima bio svakodnevan i svaki nacrtan znak peace, anarchy ili neki sličan značio je još jednu dobijenu bitku za sve. Jer svi smo hteli da promenimo svet. I to smo želeli svakog dana, pred odlazak u školu.

Film nam približava mračnu stranu te kulturne vododelnice u kojoj su neke današnje teme prvi put nametnute, i zato je pomalo suvišno objašnjavati u čemu je bio mit o RAF-u.

Naravno, svi znamo da istorijske vođe Baader, Enslin i Meinhof nisu nikog ubile, ali, s druge strane, njihove akcije i reči su doprinele smrti drugih.

Naravno, postali su simboli za života, ali ono što je posebno zbunjujuće za sve ondašnje a posebno današnje mozgove višestruko setovane samo na društveni i materijalni uspeh bilo kog tipa, verovatno jeste činjenica da od svega toga niko nije imao očigledne koristi.

Naravno, ali sve to nije bilo bitno kao činjenica da se tenzija straha pred ovim okretanjem ubistvenog cinizma ka samom njegovom izvoru u bezbednom građanskom domu osećala čak i u školskim klupama u Beogradu.

Kao i strah od punka koji se dešavao iste te godine.

U celoj završnoj trećini jednog slavnog filma približno iz tog doba – Rude Boy o grupi The Clash – Joe Strummer 1979. nastupa na velikom besplatnom londonskom koncertu, pred morem ljudi, obučen u crvenu majicu sa poznatom oznakom Frakcije Crvene armije. Kad su ga pitali kasnije odakle mu takva majica jer se nije mogla kupiti, on je rekao: „Poslali mi prijatelji iz Italije, oni to tamo prave za sebe“.

Gledao sam tih godina sve ove događaje sa strane, a ipak nijednog trenutka nisam pomišljao da sam daleko – i sama činjenica da je Strummer nosio takvu majcu u bioskopu Dvorane kulturnog centra, i sama činjenica da sam crvenim markerom ispisivao RAF poruke po šoferšajbnama skupih automobila u svom kraju, činila je da se osećam delom nečeg velikog i značajnog u čemu su punk i takozvani levičarski terorizam u Zapadnoj Nemačkoj bili deo jednog istog.

Ako ničega drugog, onda jedne ogromne i ničim sputane potrebe da se dotakne već jednom ta sloboda u kojoj će se živeti po svojim merilima i merilima dostojnim čoveka, u kojoj ćemo se osećati konačno bolje, u kojoj niko neće biti ugrožen, u kojoj ćemo se jednog dana susresti i ti i ja.

Komentari

mdrfr (gost) | 11.03.2009. 22.23.01

ovo je drugi put da neko u javnosti za 9 godina da neko pomene taj Predlog zakona o terorizmu. ljudi te gledaju bledo ad im to pomeneš i ništa ne kontaju... kao, nema veze. hvala ambroziću
mdrfdr (gost) | 11.03.2009. 22.40.56

"Konačno, možda je i najteže nekom danas objasniti da je u tom trenutku biti mlad značilo biti drugačiji, toliko drugačiji od svega što je bilo uhodano i ustaljeno da je to samo po sebi izgledalo kao najveća avantura našeg doba..." - word.
Hriscanin, Budista, Musliman,... (gost) | 12.03.2009. 07.58.17

"nikad na nasilje uzvratiti nasiljem" - hvala!
danas bivsi... (gost) | 12.03.2009. 09.20.57

...simpatizeri bacaju bombe na irachku decu....
komshija (gost) | 12.03.2009. 11.08.40

a ti li si taj sto mi je sharo po mercedes sto sam ga dovezo iz nemacku majketigi!!!!!
Tekst je odličan... (gost) | 12.03.2009. 23.25.51

"...u kojoj ćemo se jednog dana susresti i ti i ja." ?
Zoran Đukanović, Amsterdam (gost) | 13.03.2009. 14.48.22

Dragi Ambra, hvala na odličnom tekstu koji je bravado utopiskog levičarskog sanjanja, sa krvavim tragovima tokom buđenja i posle. Za tebe je politika nešto čarobno na ličnom nivou. To je u redu, ako san ne uključi ubijanje civila. Kažeš "Naravno, svi znamo da istorijske vođe Baader, Enslin i Meinhof nisu nikog ubile, ali, s druge strane, njihove akcije i reči su doprinele smrti drugih". Ni Milošević ni Jovica Stanišić nisu nikoga ubili svojim rukama, to nekad zaboravimo. Milošević je bio levičar, ma šta ti mislio o njegovom levičarstvu, a mnogi levičari ga još uvek smatraju perjanicom antiglobalizma - interesantno. Jako mi smeta što u tekstu koristiš navodnike: “teroristi” i upotrebljavaš izraz TAKOZVANI levičarski terorizam. Da li misliš “takozvani” levičarski terorizam ili takozvani “levičarski terorizam” ili možda takozvani levičarski “terorizam”. To me poseća na priču Ambrosea Biercea u kojoj policajac tuče građanina koji je verovatno lopov. Građanin se buni, a policajac kaže: ali pendrek je od slame, dakle reč je o “pendreku”. A onda se ispostavi da su i njih obojica od slame, da su “građanin” i “policajac”. Realnost se rastače? Relativizacijom bilo čijeg zločina, ne možemo izbrisati granicu između zločina i nezločina, izmešu nasilja i nenasilja. Čak ni u Bierceovoj priči. Otud bi Otpor kao nenasilni pokret postao nešto sasvim drugo da je upotrebio nasilje, da je prešao granicu nenasilnog otpora. Postoji kardinalna razlika imeđu “ogromne i ničim sputane potrebe da se dotakne već jednom ta sloboda” od strane Otpora i Frakcije Crvene armije (RAF) koju ti u tekstu ne možeš da premostiš. Kada sanjamo i relativizujemo, samo pokušavamo da zamaglimo tu granicu, koja, avaj, postoji. I to važi za svakog od nas, uključujući Gudrun (Enslin), Jovicu, Urlike (Meinhof), Slobodana, preduzimljivog uličara Andreasa (Baadera), tebe Ambra i mene. Nije problem Andreas, problem je što u Gudrun vidiš moralnu čistotu organizacije. To je bazično tačno, ali sa krupnim praktičnim posledicama. Reč je o primeni, praksi ideja koje je zastupala. Ta ista čistota je dovela Urlike do totalne izopštenosti u grupi kojoj je darovala sebe, i zatim samoubistva. Ta ista čistota je dovela do ubistva članice grupe Ingeborg Barz, kada je poželela da napusti grupu. Gerhard Muller je svedočio na sudu da ju je zbog toga ubio Andreas Baader lično. Ups, jel’ ono rekosmo da znamo da on nije nikog ubio? Bez obzira na velike razlike u uglovovima gledanja, ja delim tvoju fascinaciju njima kao pop mitom, jer oni jesu savršeno pop (samo)ikonografisani. I savršeno su opasni, ako ozbiljnije počnemo da analiziramo njihova dela i sprovođenje ideja. Po brutalnosti su nadmašili brutalnost policije zemlje u kojoj su živeli. Zato su mi bliže analize kakve nalazim u eseju “Fascinatni fašizam” Susan Sontag koje se, verujem, bolje nose s ambivalencijom i višeznačnošću svoga predmeta. Na kraju ću ti zameriti ono što sve vreme zameram zapadnim analizama terora islamskog fundamentalizma (vidiš da ovo pišem bez navodnika?). Zapadni analitičari najčešće ne pominju da terorizam ne dolazi samo od spolja nego da su sedamdesetih, osamdesetih i na početku devedesetih godina terorizam imali iznutra, u samom srcu građanskog društva. Da li veruješ da se ubijanje civila etički može razdvojiti na levo, desno i – religiozno? U sva tri slučaja reč je o utopijama, snovima i njihovim ostvarenjima koja ne greju dušu. A sviđa mi se ikonografija i Bin Ladena.
their law (gost) | 14.03.2009. 15.33.11

Solidan tekst, ali stav nimalo za pohvalu. Ne znam da li je u pitanju vasa pristrasnost usled tog vremena, ili cak neki moralni princip, ali vi nepogresivo delite simpatiju prema raf-u. Vi ni u jednom trenutku ne osudjete lunatike koji su zrtvovali sopstvenu decu radi snova, emocija i fejk ideja, naneli ogromnu stetu jednoj drzavi, naciji i narodu. Ok, mozda i ne treba (da je ovo film review), ali vas rebelski govor u poslednjem pasusu jasno pokazuje da vi imate potpuno povrsno shvatanje o filozofiji i prirodi revolucije. Vi se uopste ne pitate ni da li ste zasluzili da budete slobodni, a kamoli da li je ta sloboda dobra. Pa evo, znamo kako je dobra, poznato nam je iz svih dosadasnjih revolucija u kojima je par neshvacenih pokusalo da bude slobodno od svega, pa i od slobode, sto na kraju mutira u jedan apsurd, (jer kada ljudi dobiju slobodu, ne znaju sta da rade sa njom), obest, a zatim i u nuznost postavljanja novog sistema represije prema narodu. Taj vas dostojni covek, koji zivi po svojim merilima (tako sto kad pobedi u revoluciji namece svoje vrednosti), krsi sve norme humanosti i prava, na najruzniji nacin degradirajuci sopstvenu naciju, da bi na kraju ipak skontali kako je kul ta policijska drzava protiv koje su se toliko borili. Drzi narod na povocu i rasciscava slobodan put za sprovodjenje vlasti. Tako da sorry sto nije postojala teorija da se takav prevrat u Istocnoj Nemackoj desi, a sto je Zapadna Nemacka uspela da spreci isti, ali raf im je znatno pomogao u tome, priznajuci paradoksalnost sebe i sopstvenih radnji cinom samoubistva. p.s. Ni Charles Manson nikoga nije licno ubio.
stomugromova (gost) | 14.03.2009. 21.56.24

ako sloboda nije za ljude, šta onda jeste za ljude? ako sloboda nije dobra, šta je onda zlo i šta je dobro? i šta je mera čoveka, koji je, kao što znamo mera svih stvari, ako nije kapacitet za slobodu? možda sposobnost da se zaradi i potrši?
l.sasha (gost) | 26.03.2009. 22.21.51

Sa velikom paznjom i iznenadjenjem procitao sam ovaj tekst. Zahvaljujem autoru na toplom razumevanju za cuvara plamena Pariske komune, velikog tumaca filozofije Herberta Markuzea i Spartaka savremene civilizacije! Do pobede.
Milosh (gost) | 15.04.2009. 22.32.28

Uh... Pogledao sam upravo film koji je odličan i predstavlja dobar presek tadašnje kompleksne situacije bez zauzimanja bilo koje strane. S druge strane, ovaj tekst zauzima stranu, i to rekao bih jednu imaginarnu, nepostojeću. U svakoj borbi (revolucija, terorizam, ili kako već to ko zove) ove vrste prisutna je mešavina idealizma, pozerstva i uživanja u samoj borbi, od početne adrenalinske inekcije pa do prihvatanja sopstvene žrtve. I to je sve sjajno predstavljeno u ovom filmu. Ovaj tekst, pak, kao da prenebregava dosta toga vezujući se naivno za samo za taj idealistički plan. Evo, npr. ova rečenica: "Naravno, postali su simboli za života, ali ono što je posebno zbunjujuće za sve ondašnje a posebno današnje mozgove višestruko setovane samo na društveni i materijalni uspeh bilo kog tipa, verovatno jeste činjenica da od svega toga niko nije imao očigledne koristi." Pa da, ali isto se može reći i za bilo koje masovne (ili serijske) ubice (neko je lepo pomenuo i Mensona). Međutim, oni nemaju iza sebe manifest, ideologiju i sl. što bi trebalo da čini razliku. I jeste, razlika postoji, ali nije baš tako oštra, jer kad se na kraju podvuče crta mrtvi ostaju mrtvi, a nasilje može da bude uzbudljivo pa i romantično, ali samo kad se posmatra sa distance, sa filmskog platna. U suprotnom, reč je o pukoj apologiji nasilja, ma kako da je to vešto upakovano i sročeno. I ne mislim da je nužno bilo živeti u to vreme kako bi se neke stvari sagledala, štaviše, nekada vremenska distanca može dobro da dođe da se bolje sagledaju istrošeni ideali.
slobodan (gost) | 07.05.2009. 11.15.32

"Da, RAF je bio seksi." Ne želeći da opravdavam lijevi/desni/bilo koji terorizam, jer na nasilje odgovara nasiljem, moram priznati da sa nostalgijom gledam na vrijeme kada je revolucija bila sexi, u poređenju sa vremenom sadašnjim u kojem su sexi isključivo seke, cece i ostale big brother zanimacije...

Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.

NAPOMENA:

Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.

Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.

Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.

Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.

Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.

Novo iz rubrike