Petla na panj, pa gas-gas

Naslov originala: Petelinji zajtrk
Scenario: Feri Lainšček
Uloge: Primož Bezjak, Vlado Novak, Pia Zemljic, Dario Varga, Matija Rozman
Žanr: gorko-slatka komedija
Proizvodnja: Slovenija/Hrvatska, 2007.
Trajanje: 124 minuta

Na nedavno upriličenoj reviji Filmovi regiona u prestoničkom Domu omladine Petlov doručak je upadljivo i, čini se, bez većeg upinjanja odskočio u odnosu na ostale predočene naslove (bosanske Snijeg i Ritam života, Matanićev Kino Lika i makedonski Ja sam iz Titovog Velesa). Petlov doručak (inače sramežljivo prisutan i na trenutnom repertoaru ovdašnjih bioskopa) preporučio se kao najkvalitetnije, najzaokruženije i najkomunikativnije delo na ovoj reviji, a preporučuje ga i buljuk lokalnih nagrada i titula najgledanijeg filma godine u Sloveniji (160.000 gledalaca – cifra koje je nekad ovdašnjim filmašima bila polazna tačka, a sada je i najglasovitijama tek sanak pusti).

Petlov doručak donosi naoko pojednostavljenu priču o selidbi mladog, ćutljivog, setnog i, reklo bi se, samodovoljnog automehaničarskog šegrta iz Maribora u zaselak kraj Murske Sobote. Đuro tamo pronalazi uhlebljenje kraj jugonostaličnog gazde ogrezlog u hedonizam, a sem toga on tamo uči život i spoznaje nužnost interakcije među ljudima sudbinski upućenim jedni na druge.

Tipska priča, derivativna i sa brzo prepoznatljivim uzorima – očigledno polazište je Šotrina Šesta brzina (odnosno Priče iz radionice u TV inkarnaciji), na šta reditelj Naberšnik kalemi zaostavštinu ranijih (boljih) dela Jiržija Mencela, preuzimajući od njega prilježnost kojom pristupa potenciranju lokalnog kolorita izabrane priče. Ima tu i Grlićeve sklonosti melodramatskom, a od te i takve osnove reditelj kreće u pravcu gorko-slatkih, smešno-tužnih priča iz svakodnevice, koje su karakteristika savremenih populističkih nordijskih ostvarenja. Film za mase, moglo bi se dijagnosticirati.

Upravo ta bremenitost poznatim nadahnućima, ruku pod ruku sa jednostavnom (gotovo reduciranom) pričom, predstavlja osnovni i najznačajniji kvalitet ovog filma. Očima šegrta Đure posmatramo život u dvorištu pohabane majstorske radionice, svedoci smo okupljanja lokalnih pijanaca sa kakvim-takvim biografijama (lokalni zabavljač, profesor fizike, sitni preduzetnik, zubar, mafijaš), u uši nam se slivaju jugonostalgičarske tirade majstora Gajaša... A za sve to vreme Đuro uči zanat, stupa u vezu sa udatom ženom sitnog makroa i batinaša i sazerva. Spoznaje da se iz ljušture starog, tesnog, nedorečenog identiteta može umaći tek prihvatanjem novog. Identitet, baš kao i hitovi Severine Vučković (opsesije majstora Gajaša, inače na pet minuta i prisutne u samom filmu), daju se remiksovati.

Naberšnik tu nenametljivo uspeva da priču o Đuri i Gajašu podigne na viši metaforički nivo – nivo priče o novom početku slovenačke, sveže osamostaljene nacije (povest se odigrava tokom toplih dana 1998. godine). Đuro sa predistorijom deteta iz hraniteljskih porodica, a Gajaš vezan za dane samoupravljačkog SFRJ punog rana mistifikacija, dobrovoljnog slepila i lažiranih uspomena, neraskidivo su vezani za prošlost. Ipak, oni su svesni da moraju nastaviti dalje ka izlazu iz samotničkih egzistencija. Kako oni, tako i otadžbina im.

Ovo nije film bez mana, na dušu mu se da staviti prenaglašeni muzički skor Saše Lošića, kao i primetni viškovi u ekspoziciji (što je rak-rana SFRJ dramaturgije), koji opterećuju ukupnu minutažu. Međutim, Petlov doručak (što je slovenačka asocijacija na jutarnji seks) prijatno je ostvarenje koje pleni šarmom, iskrenošću i potrebom autora da na pregledan način ispriča priču. O Izbrisanima nekom drugom prilikom – i tako ove, a i vanfilmske Đure i Gajaše, teško da ikad iko bilo šta pitao na tu temu.