Težak dan posle lake noći

mesto: SKC
vreme: 7. april 2005.

Verovatno jedini domaći autentični kantautor ili trubadur na žicama koje život znače, najbolji frizer među muzičarima i najbolji muzičar među frizerima – se vratio! Poslednji put sam Džambasova (Darko Matković) gledao dosta davno, na Kolosu , pre 4-5 godina (za mlađe: to nije " urbana " tvorevina Sky Bar). Ovoga puta je osvežen fenomenalnim bubnjarom ( Popečitelja, ako se ne varam) i basistom moje nove omiljene domaće grupe Petrol.

Brzo, efektno, bučno & besplatno, jednostavno: IDEALNO! Šta još može bilo koji rock konzument da poželi? Zvuk možda i nije bio najbolji, ali zato bend jeste i nadam se da će zaživeti. Šta god mislili o naših poslednjih 10-15 godina , ovo je najbolji produkt tog vremena. Zvuči dovoljno sveže i zanimljivo kao da je juče izašlo iz garage. Darko Džambasov služi za primer kako to treba da rade "matorci". Ili kako bi trebali klinci. Pošto smo poslednjih godina sa svih strana obasipani raznim đubretom pod etiketom novog garažnog rocka ili gitar revajvla, bilo bi lepo kada bi se neko u ovoj nelepoj zemlji odlučio za takav korak. U svakom slučaju, mnogo zanimljiviji od ruskog ili bugarskog rocka. No, Džambasov je ozbiljan muzičar i, pored angažmana na Akademiji, možda će da uradi i nešto više. Za sada nije ni ovo loše, naprotiv!

Kratko, bez umetničarenja i nepotrebnog soliranja, bez potrebe da se ponovo "otkriva topla voda", to je samo esencija rock 'n' rolla (kome je i dalje potreban Jon Spencer Blues Explosion!). Od grupe Robna Kuća (1987-1991), preko najlepše kasete ( Muzika iz filma – 1996) u istoriji domaće muzike za imaginarni film (čiji je naziv nešto kao – Gutni ga, bejbi, letimo za Lapovo), preko hita Ride Sally Ride, pa sve do danas, to je ona r'n'r nit koja nedostaje domaćim muzičarima, pogotovo onim iz starije generacije.

Prvi susreti sa domaćim grupama umeju da budu dosta bolni. Stvari se dodatno komplikuju kada vam u startu postane jasno da ovo nije još jedan srednjoškolski bend, a opet nešto ne štima. Prava je šteta što momci zaista znaju da sviraju, ali ne prave pesme već muziku. Razlika ne postoji, tako da bi mi bilo potpuno svejedno traju li pesme 5 ili 15 minuta. Uz sve tehničke probleme – a bilo ih je dosta – za koje oni sami nisu krivi (osim, možda, u par navrata bubnjar), bilo im je potrebno skoro pola sata da se razmašu i zazvuče kako treba. A sve zajedno liči na neku instrumentalnu fuziju funka, improvizacija, onih jazz-cafe kompilacija i u najboljim momentima na Surf-Primus ?! Ne bih išao toliko daleko da kažem kako je sve i smišljeno da bude muzika za fitnes , ali nedostaje tu i malo emocija, na primer. I, kao što reče neko iz publike, sve je to super i lepo oni zvuče, ali koja je svrha?

Treba biti blagonaklon prema novim domaćim grupama, ali ako sve izgleda kao svirka za lagano klimanje glavom i povremeno razmrdavanje u ritmu (kad bi bili malo tiši, možda i za razgovor uz kaficu), onda se čini da imamo problem.

Koga zanima živahna instrumentalna muzika neka sluša prijatelje Fitnesa Popečitelje (sa kojima imaju i jednog zajedničkog člana – gitaristu Saša Furunovića), koji i u lošim tehničkim uslovima zvuče mnogo bolje i zanimljivije.