Čekajući metro(a)

Naslov originala: The Taking of Pelham 1 2 3
Scenario: Brian Helgeland
Uloge: Denzel Washington, John Travolta, James Gandolfini, John Turturro, Luis Guzman
Žanr: akcioni triler
Trajanje: 121 minut
Proizvodnja: SAD, 2009

Tony Scott je autor dostojan poštovanja i kada briljira (Prava romansa, Prljavi igraju prljavo, Državni neprijatelj), tapka u mestu (Deja Vu, Špijunska igra), ali i kada gubi kontrolu (Obožavalac, Domino). Svojim novim filmom Otmica u metrou 123 mlađi od čuvene braće Scott obnavlja saradnju sa pouzdanim i državotvornim Denzelom Washingtonom u okvirima žanra koji je već apsolvirao - dramatikom nabijenog akcionog trilera.

Sa dosta rezerve treba prihvatiti da je po sredi rimejk cenjenog krimića iz neprežaljenih filmskih sedamdesetih, The Taking of Pelham One Two Three (1974). Ovomilenijumski holivudski moguli koncept rimejka shvataju krajnje uopšteno. U većini skorijih slučajeva radi se tek o pukom arčenju poznatog naslova, uz krupna odstupanja u odnosu na izvornik. A, Tony Scott ne bi opstao u samom vrhu holivudske A liste reditelja da nije svestan potrebe da dela koja stvara moraju ići u korak sa vremenom. Najpoželjnije i koji korak ispred.

Otuda, tamo gde se Joseph Sargent opredelio za detaljističko-dokumentarističku razradu pljačke, Tony Scott uz pomoć scenariste Briana Helgelanda (koji, sada je to već dokazano, mnogo bolje stvara na zadate teme) ne ostavlja mesta za suptilnu gradaciju i brižljivo nijansiranje drame. Umesto toga njegov izbor (još jednom) pada na tvrdu akciju uz naglašeni ritam i izobilje vizuelnih intervencija. Rezultat su dijametralno suprotna viđenja sličnog. Mada, oba za pohvalu.

Priča o nadgornjavanju dispečera, gradskih otaca i policijskih pregovarača sa jedne i grupe otmičara vagona sa druge strane, u mrklom mraku metroa oko života putnika talaca – pruža mogućnost za ostvarivanje najvažnijih aduta Tonyja Scotta. Pre svega, kvalitetne režije, dinamične, visokooktanske priča koja se prvenstveno obraća ćutljivoj većini – posetiocima bioskopa.

Jednostavnost premise u kombinaciji sa odlično režiranim scenama potere Otmici daju čar  najboljih predstavnika mikrožanra – thinking man’s thriller  kako su u Holivudu, na prelazu iz osamdesetih u devedesete označena dela Andrewa Davisa, Stephena Hopkinsa, Johna Badhema... i samog Tonyja Scotta, naravno.

Jedino što se ovom reditelju može staviti na dušu je rutiniranost u pristupu koja povremeno stvara utisak da se ova saradnja sa Washingtonom, na idejnom planu, po dometu značajnije ne razlikuje od njihove prethodne dve saradnje (Čovek u plamenu i Deja Vu).

Otmica u metrou 123 predstalja ušančenu ali dovoljno zaumnu igru mačke i miša (uz odbrojavanje) i finu dopunu repertoarskoj ponudi matičnog tržišta. Samim tim i stavku u karijeri koje se niko od uključenih aktera ne mora stideti.