Šta je Božić bez duhova

Naslov originala: A Christmas Carol
Scenario: Robert Zemeckis (prema noveli Charlesa Dickensa)
Uloge: Jim Carrey, Gary Oldman...
Žanr: Animirani, drama, fantazija
Trajanje: 96 min
Proizvodnja: SAD, 2009.

Slično svom prethodnom božićnom filmu, Polar Ekspres, Zemeckis i u Božićnoj priči naprednu digitalnu animaciju koristi da razboli sliku umesto da je uhrani, ostajući veran svojoj ideji trodimenzionalnog košmara. Iako je talas modernih animiranih filmova za odrasle koji novu opremu koriste da pojačaju senku umesto da raspale vatromet boja, u međuvremenu dobilo pojačanje (Koralina i tajanstveni svet), u slučaju Božićne priče ovaj potez je doživljen kao drastičan zbog susreta hepikampera Dickensa, Disneyja i Božića.

Iako deluje da je u društvu ovog drim tima, Zemeckis u pratnji svojih duhova koji kao da su pobegli iz Alkatraza, zaumni partibrejker, ako se čovek zagleda - koalicija između prethodna tri već počiva na nizu kompromisa, pa umesto da na tako založenu božićnu furunu nabaci još koju cepanicu, Zemeckis je sa stilom zasipa hladnim tušem.

Iza masnih senki koje su se spustile na gospodina Scroogea, zamorca tri božićna duha – prošlog, budućeg i sadašnjeg, leži vrcav humor i uverljiva životna otrcanost. To je Zemeckisova sposobnost da osmisli gizdav fantastičan svet, u kom stanuje krezubi duh pokojnog Scroogeovog partnera, a da mu onda spusti kroz usta Scroogea, koji na poziv takvih spodoba vudialenovski kaže: ja radije ne bih.

Od dijaloga između preplašenog bogataša i duhova, reditelj pravi male groteske, umesto da dramu potencira tobožnjim Scroogeovim shvatanjem poente. Na taj način, Zemeckis odvlači pažnju sa svoje fantazije na tikove junaka, praveći od Božićne priče pravi vašar stresa i približavajući je savremenom gledaocu kome je, od još jedne božićne čestitke, bolesno istrajne na svom optimističnom ugovoru sa coca-colinim omiljenim kočijašem, ovakav pristup daleko bliskiji.

Osim humora, ovaj film gudi i melanholične melodije, za šta je zaslužan maestro - duh prošlog Božića. Izgled ovog glasnika davnih vremena - plamičak sveće koja dogoreva – izaziva nežnost i potrebu da se ruke prinesu i plamen sačuva od okolnog mraka. I to instinktivno, a ne odloženo i kroz praporce.

Stecište jeze je duh sadašnjeg Božića koji, paradoksalno, ima najljudskije obrise, ali se, kao i svaka sadašnjost, odviše unosi u lice. Nasađen na telo pitona i groteskno odeven u dedamrazovsku uniformu, ovaj duh je glaziran žutilom ilustracija iz starih slikovnica za decu i asocira na bajate slatkiše, zasitne mirise i generalno teskobu duha priklještenog kao podstanara koji od nameštaja ima samo ringlu za podgrevanje sreće.

Spram njega, duh budućeg Božića, nalik je smrti sa Tarot karata i deluje kao romantična ideja o smrti koja zatiče samo usamljene vitezove koji spasavaju princeze ili se kakvom drugom plemenitošću ogreše o zaludne bogove.

Božićna priča je kao grudva bačena po sred lepo uređenog novogodišnjeg izloga, i kao svaka grudva prvo hladi, a zatim greje više nego hiljade skupih vati ubrizganih u novogodišnju jelku.