(SKZ)
Velike su pare u pitanju, ima tu i plena u vidu prestiža i ugleda, te ne čudi što su već krenula sporenja da li je odluka žirija pravična
Zlonamerna čaršija i uvek spremni zagovornici teorija zavere i onako mnogo ne haju za stvarne domete nekog dela, ozlojeđeni konkurenti-gubitnici sve češće priznaju da i sami slabo prate književnu produkciju, žiri je rekao šta je imao da kaže, a izdavač (Srpska književna zadruga u ovom slučaju) je u nokdanu, vazda sramežljiv i letargičan.
Dakle, šta ovog puta nudi slavodobitnički NIN-ov roman godine?
Jovan Živanović je 1962. javnosti predstavio svoju Čudnu devojku, kako će vreme pokazati, i iz današnje perspektive jedan od najkvalitetnijih filmova sa ovih prostora. Kao predložak poslužio je Izlet u nebo, roman-prvenac tek svršene studentkinje anglistike Grozdane Olujić.
Roman je stavljan pod mnoge lupe i sumnje, ali je neosporno bio traženo i voljeno štivo. Naredne decenije, Grozdana Olujić je provela pišući bajke koje su mnogima od nas ublažile čemer detinjstva u SFRJ grotlu u nastanku, a koje su postale i sastavni deo prestižnih svetskih antologija.
Grozdana Olujić potom kao da nestaje sa radara, da bi ove zime bila ovenčana još uvek najprestižnijom ovdašnjom književnom nagradom za povratnički roman Glasovi u vetru (SKZ).
Iako ima nešto od postmodernističke šminke, ovaj roman predstavlja tradicionalistički pristup dvema, čini se, nepresušnim fascinacijama ovdašnjih literata – motivu samoizgona i formi porodično-društvene hronike koja seže nekoliko generacija unazad. Danilo Aracki, sredovečni prokazani srpski psihijatar, u mraku sobe ubogog njujorškog hotela prebira po rukavcima burne istorije svoje porodice.
Kraj njega je nepoznata žena, sa krova hotela padaju samoubice, a soba je krcata utvarama njegovih predaka, svih od reda upokojenih nasilnim ili čudnim smrtima.
Njujorška noć tako postaje poprište obračuna sa ranama zadobijenim na drugom kraju sveta, nekada davno, u dragom zavičaju. Na ravni idejnog plana Olujić svoju priču pozicionira između značenja dva citata koja navodi: „Svako sećanje je sadašnjost...“ (Novalis) i „Ulaziš u samog sebe. Kao prsten zatvara se svet.“ (Octavio Paz).
Ono što će možda i prvo upasti u oči čitaoca je da Grozdana Olujić i ovu priču o generacijama prokletnika koje, gle čuda, mrvi točak istorije protiv kog nikako ne mogu, nastoji da zaodene u runo bajke. To predstavlja mudar odabir i jasnu autoreferencu, što tipičnu postavku čini osobenom.
Takođe, teško je izbeći utisak da je Grozdana Olujić pomno pripremala ovaj povratak. Vidno je da je iščitavala ponajbolja ostvarenja ovdašnjih autora - najpre Albaharija, mada Glasovi u vetru donose i tragove kontemplativnog sentimentalizma Vide Ognjenović, a među očiglednim nadahnućima se mogu navesti i Kuća Trestlerovih Madeleine Ouellette-Michalske, te rukopisi Ane Gavalde, Orhana Pamuka, pa i Čuješ li nas, Frido Štern?, ranog rada Gorana Tribusona, sa kojim deli motiv komunikacije sa umrlim čiji beleg glavni junaci nose. Pomenuti izrazito lirski jezički izraz karakterističan za bajke ovo delo dovodi u vezu i sa Pedrom Paramom Juana Rulfoa, recimo.
Mnoštvo nadahnuća i relacija svedoči o verziranosti i temeljnosti autora. Delo krasi zavidan nivo, danas sve ređe pismenosti, kao i stvaralačka samokontrola.
Kad je reč o manama, nameću se dve stvari. U par mahova izrazito naglašena stilizacija deluje odveć agresivno, a glavni junak je nepotrebno pasiviziran, što čini da se njegove patnje čitaocima mogu učiniti u izvesnoj meri i zasluženim.
Glasovi u vetru su roman koji čitaocima imponuje starovremenskom zanesenošću i visokim nivoom zanatske izvedbe, te iako ne ostavlja utisak dela koje će u nekim kasnijim analizama predstavljati vrh srpske književne produkcije, predstavlja dostojanstven i logičan izbor za uglednu nagradu u godini koju je obeležila estetski mršava knjižava produkcija.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari
-
M (gost)
| 28.01.2010. 16.14.12
Nisam znao da neko jos uvek moze NiNovu nagradu da dozivljava ozbiljno.
-
Nina (gost)
| 29.01.2010. 09.25.10
Super što se recenziraju kvalitetne knjige - a GuV to jesu.
-
milos (gost)
| 29.01.2010. 10.21.17
pa, kad nema nikakvih drugih priznanja i podrske ove vrste umetnosti kod nas, ljudi koji su ulozili krv, suze i znoj, ozbiljno ce shvatiti da neko zaista vrednuje njihov trud. Zato ce se ubuduce jos vise potruditi.
Nesto slicno kao sto se potrudila Multietnicka Atrakcija posle nagrade Popboksa za najbolji novi bend prosle godine.
Dakle, pljuvanje nije lepo cak ni na ulici. A pohvala nekome znaci ceo svet. Kupujmo domace!
-
raatko (gost)
| 29.01.2010. 16.11.17
očito je da su mnoge nekad ugledne nagrade nakon raspada zajedničke države Jugoslavije izgubile na težini a žiriji istih na meritornosti... prisutno je to i u Hrvatskoj, a očito i u novim generacijama nagrada u Srbiji. no, nekako sam dojma da je roman Grozdane Olujić vrijedan čitanja. imao sam knjigu u rukama u jednoj novosadskoj knjižari (trebao sam ga ipak kupiti) i knjiga mi vizualno djeluje kao izdanja iz 19. stoljeća.
-
Maja (gost)
| 02.02.2010. 12.32.47
Svaka nagrada ima svoje pristalice i svoje protivnike, ali je lepo i ljudski cestitati dobitnici nagradu. O tome da li je knjiga vredna citanja odlucuju ipak, na srecu, samo citaoci ne i ziri.
-
Macavity (gost)
| 20.03.2010. 13.50.52
Danas sam dovršio GLASOVE U VETRU. Prvo mi je išlo dosta teško, mučio sam se. Grozdana Olujić je, naime, izbrala prilično naporan narativni model. Zamislite da je jedna porodična saga iscrtana na velikoj porecelanksoj vazi. A onda neko slomi tu vazu i 1000 komadića. Zatim se ti komadići poređaju jedan do drugog, ali ne hronološkim redom, već sve izmešano. Takva priča je prlilčno naporna za praćenje, verujte mi na reč - naročito u početku. Trebalo mi je 50-70 strana zagreavanja da bih pohvatao konce, ko je kome ko, koja vremenska razdoblja su obrađena i sl. Kasnije, naročito u drugoj polovini romana, čitanje mi je išlo znatno lakše, ali je tada već i sama autorka sistematičnije ređala komadiće...
GLASOVI U VETRU su roman saga. Obuhvataju nekih 50-60 godina, otprilike, od vremena Drugog svetskog rata pa do kraja devedesetih, ali i pre i posle, samo manje detaljno... Glavni lik je doktor Danilo Aracki koga u ozloglašenom njujorškom hotelu, tokom jedne duge noći, posećuju seni mrtvih predaka - sestra, deda, otac... Uporedo sa Danilovim razgovorom sa mrtvima, teče mozaička priča o Porodici Aracki koja obihvata pet generacija... Ima tu dosta toga: holokausta, Golog Otoka, pacova koji jedu deci prste i uši, albino žaba, ubistava, strasti, magije, ljubičastih očiju, riđokose dece, Indijanaca, haskija... Nađe se vremena da se pomene i legendarni majmun Sami, verovali ili ne. Likova je mali milion, rukavaca isto tako... Kažem, težak roman za čitanje.
Opet, ne može se osporiti talenat gospođe Olujić. Roman je hermetičan ali svakako vešto napisan, sa mnoštvom stranica koje izdašno nagrađuju. Nije za svakoga, ali za širu publiku nije ni pisan.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.