Steve Albini je nekada u Japanu pronalazio krvoločne varvare poput Zeni Geva. Danas, stariji i očigledno mekši, zabavlja se emotivcima kao što su Mono koji su sinoć dobro protresli kišni Beograd
Mesto: Living Room SKC-a, Beograd
Vreme: Sreda, 24. februar 2010.
Početak nastupa, koji je kasnio oko sat vremena (ovde bismo opsovali kada bi Popboks to dopuštao), proveli smo slušajući preko razglasa empetrojke Henryka Goreckog. Gorecki i njegov sakralni minimalizam odavno su postali lozinka za prepoznavanje među mnogim čupavim gitarskim bendovima sklonijim hipnotičkim ambijentima i ponavljanju nego refrenima i pravljenju hitova, a Mono u svom zvuku uredno prolaze kroz sve očekivane čekpointe: bučni britanski shoegaze pop, posredovan kroz širinu Savage Republic i potentni post-rock Godspeed You! Black Emperor, koji se završava u „čistoj“ buci.
Tokom sat i po njihovog nastupa zvuk poznat sa njihovih pet albuma (i pregršti EP-jeva) pojačan je i otežan tako da se odjeci nebeskih orkestracija koje je Albini u ulozi producenta uhvatio na prošlogodišnjem Hymn to the Immortal Wind dobro čuju sred buke i odjeka.
Za razliku od pomenutih GY!BE na koje Mono u ovoj fazi najviše liči (mada i subotički Ana Never dolazi u obzir), monumentalna emotivnost ove muzike nema iza sebe nikakvu političku ambiciju. Mono su mnogo bliži istočnjačkom hvatanju beskrajne melanholije, neka vrsta zvučnog haikua, te njihova „epska lirika“ u svakoj od kompozicija ide prepoznatljivim tokom od razloženih tonova na gitari i glokenspilu, preko valjajućih talasa odjekivanja i interferencija, do paljenja svih distorzija, korusa, flendžera i wah-wahova odjednom.
Zavodljiv je to put od zamišljenog šapata do neprekidnog vriska i ravnoteža uzdržane kontemplacije i sažimajuće katarze ume da ponese publiku i izmami zdušnu i, uostalom sasvim zasluženu podršku.
No, ponavljanje je mač sa dve oštrice i Mono, sa svojom jednom jedinom idejom koju ponavljaju već 10 godina sa ravni rituala umeju da skliznu pravo u ravan proste formule. Komšijski bendovi poput Boris ili Acid Mothers Temple su sa sličnim početnim premisama umeli da urade daleko više kroz svoju karijeru, rizikujući i povremeno se gubeći, ali i otkrivajući neistražene teritorije.
Mono su zadovoljni svojim komadom ranjene duše koju iznova i iznova pokazuju publici ali samo je pitanje vaše strpljivosti i pristojnosti kada ćete im reći da ste shvatili i da jednom moraju da odu korak dalje.
Ili da kažemo to ovako: Mono trenutno izvode najduži haiku na svetu. A sećate se one priče o čoveku koji je napisao najduži haiku na svetu:
„Čovek koji je napisao najduži haiku na svetu sedeo je pod drvetom. Prišao mu je drugi čovek i rekao:
– Pa brate, ti si sve naopako shvatio, haiku je da bude kratak, ono ’Mesec nad potokom i moje lice u vodi. Mislim o noći’, a ne to tvoje...
Čovek ga pogleda i kaže mu:
– Jebi se.
Ovaj se na trenutak ućuti, razmisli, kaže ’Dobar haiku’ i ode.“
Mono još nisu stigli do tog „Jebi se“ stadijuma. I možda nikad ni neće. No ovih sat i po bilo je nabijeno i emocijom i zanosom i dobrim zvukom i drago nam je da smo ih gledali.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari
-
obezbedjenje (gost)
| 25.02.2010. 15.35.58
zanimljivo je da se recenzent zali na kasnjenje a vidjen je kako ulazi u skc u 23.40
-
Vule (gost)
| 25.02.2010. 15.39.57
Jel imate u POPBOKSu nekog da napiše a da nije u "J..i se" fazonu...
-
KAKVE SU VAM TE FOTKE (gost)
| 25.02.2010. 15.49.09
NE VIDI SE GONG :-(
-
pavle (gost)
| 25.02.2010. 16.29.31
pa dojave mu kad pocinje, jer je faca.
-
Meho krljic (gost)
| 25.02.2010. 16.36.41
Zanimljivo je kako neko radi u obezbeđenju a očigledno ne ume ni da gleda na sat.
-
makro (gost)
| 25.02.2010. 16.42.40
"zanimljivo je da se recenzent zali na kasnjenje a vidjen je kako ulazi u skc u 23.40"
ahahaha, pwned!!
-
@obezbedjenje (gost)
| 25.02.2010. 16.44.51
nemoguce! cekao sam zajedno sa recenzentom tih sat vremena tik ispred miksete!
-
bez gonga ne valja (gost)
| 25.02.2010. 17.47.29
Mono odlichni, publika u donjoj polovini sale standardno brblja li brblja i brblja. ooo beogradska publiko, pa makar izadjite u hol pa se isprichajte.
Nije ni chudo shto nema bisa.
...
A shteta zaista shto Mono ne isproba i neku drugu harmoniju. Ovako i za nas velike ljubitelje postane malo Mono-tono posle izvesnog vremena
-
@obezbedjenje (gost)
| 25.02.2010. 20.41.40
mozda je ipak bilo 22.40?
-
bojan (gost)
| 25.02.2010. 22.48.30
Jao, stvarno uzbudljivo, da li je autor teksta kasnio ili je bio stvarno kod pulta? Ko je u pravu, a ko u krivu? Hormonsko ludilo ili MONOpauza? Mozete, na primer, da pustite Mono kao soundtrack, malo poradite na detaljima i eto super filma. Cime se vi bavite?
p.s. ovo nije lose za naslov
-
Kleo (gost)
| 25.02.2010. 23.17.02
Gledala sam ih pre oko pola godine i bio je sjajan koncert, atmosfera je bila savrsena, steta sto ljudi u Beogradu izgleda ne znaju da gledaju post-rock svirke, tj da cute i puste da ih ponese... Najgore sto neko moze da uradi na post-rock koncertu, pogotovo tog tipa, prema mom iskustvu barem, jeste da brblja. Mala disgresija - mozda najbolja svirka na kojoj sam je bila je takodje japanski bend - Envy.
-
Pexa (gost)
| 26.02.2010. 08.05.58
Jedan od najboljih koncerata koje sam gledao u zivotu. Odlicna poseta.
-
vasilevs (gost)
| 26.02.2010. 10.20.52
Ne bih se slozio sa autorom da MONO lici na Godspeed.
Ocekivao sam da ce svirka biti produkt njihovih tema i malo improvizacije (nedostajala je). Osim toga, pondao sam se da staklasti zvuk fenderki nece tako staklasto zvucati uzivo, prevario sam se. Na kraju, noise delovi su delovali previse zategnuto, odsvirano, umesto da budu, makar ti delovi songa, proizvod trenutka i inspiracije izvodjaca.
Dakle, savrsena svirka, japanci su inace perfekcionisti, ali nedostaje taj deo koji bi svaku svirku razlikovao od neke druge (to je moj zakljucak, iako je ovo jedina njihova svirka na kojoj sam bio).
P.S. njeni scenski pokreti su sjajni
-
publika (gost)
| 26.02.2010. 15.45.34
Publika je bila uglavnom skrnus, dno.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.