Desetogodišnjicu postojanja japanski postrockeri obeležavaju maksimalno epski i uz prisustvo tridesetočlanog orkestra
U muzici japanskog sastava Mono neki slušaoci i kritičari nisu u stanju da čuju više od postrockerskih stereotipa zbog kojih ne zaziru da ceo žanr okarakterišu kao šablonizovan, skučen i istrošen, zanemarujući eksperimentalnu prirodu dobrog broja bendova iz branše.
Međutim, bilo ovo objektivno ili ne, činjenica je da Mono, i pored suludih i dugačkih naziva pesama i albuma, desetominutnih simfonija u kojima se po milioniti put upotrebljava kontrast tihog i glasnog, ili eksploatisanja žičane sekcije, spada u sam vrh scene, iz prostog razloga što su Japanci sposobni da bolje od većine osmisle magičnu formulu i primene je efektno uz svesrdnu pomoć gospodina Albinija.
Za dvostruki jubilej – decenija od osnivanja i peto studijsko izdanje – četvorka iz Tokija nije odstupila od prepoznatljive metodologije, ali je zato rešila da aranžmanima bujnijim nego ikada i upotrebom pravog orkestra ispita granice svog izraza. Njihovom pristupu nikada nije manjkala ambicija i na novom albumu ona u svim segmentima dolazi do izražaja u punoj snazi, što, srećom, ne otupljuje same pesme.
Dokaz se nalazi na samom početku, u 12-minutnoj elegiji Ashes in the Snow, koja se pod teretom nemilosrdne buke pretvara u potresni zapis otuđenosti i beznađa. Njena najveća vrednost, ipak, leži u kinematičnoj lepoti koja je čini pogodnom za soundtrack Kitanovog vizuelnog remek-dela Lutke.
Follow the Map
Ako je ploča One Step More And You Die (2003) oslikavala bes i gorčinu, a breakthrough izdanje Walking Cloud And Deep Red Sky... (2004) nadu i molitvu, onda Hymn To The Immortal Winds objedinjuje potpuno suprotstavljena osećanja, rušeći sve barijere između njih i čineći te prelaze gotovo nevidljivim. Neodređenost tog kontrasta i emotivna neuhvatljivost obezbeđeni su istančanim osećajem za tenziju, koji dozira dramu i boji njihovu estetiku dugom tonaliteta u kojoj se neprekidno prepliću tuga, nemir, strah, radost i euforija.
A da ne mora sve da bude opšte mesto pokazuje centralna numera i prvi singl Follow The Map, koja za manje od četiri minuta (!) uspeva da izazove snažnu lavinu emocija, direktno pobijajući nužnost koncepta kilometarskih deonica u apokaliptičnom orkestralnom postrocku koji su uveli Goodspeed You! Black Emperor i A Silver Mt. Zion.
Izvesno je da će ovaj album neki odbaciti kao artsy-fartsy pseudointelektualizam, ali to je rizik na koji su Japanci računali i koji je za njih sasvim prihvatljiv, budući da se njihova muzika ne obraća nestrpljivim i netolerantnim osobama. Nagrada za ciljnu publiku je zato neprocenjiva, jer je ona u ovih 70-ak minuta dobila bajkoviti materijal neosporne umetničke vrednosti.
Povezano:
Audio:
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari
-
grrrrhhh (gost)
| 24.03.2009. 11.44.32
odlican album kao i svaki njihov do sad
-
Milan K. (gost)
| 24.03.2009. 11.55.13
svaki njihov i nije bas bio odlican (ona kolaboracija sa world end girlfriend je bljaks a i prva dva su bezveze!) ali ovaj je stvarno nesto posebno. za mene album godine dosad, bez konkurencije.
-
krale (gost)
| 24.03.2009. 12.10.15
meni se svidja ona stvar life in mono.
-
marko (gost)
| 24.03.2009. 12.37.43
Najemotivniji pr album u skorije vreme i najbolji album do sada u 2009.
-
krale, brale... (gost)
| 24.03.2009. 12.55.41
...malo si pomesao bend i milenijum!
-
iMe (gost)
| 24.03.2009. 20.28.04
mnogo je dobar ovaj spot
-
Flomaster (gost)
| 24.03.2009. 20.58.07
Isprazno isprazno isprazno, otegnuto dugo dosadno.
Zato ne volim takozvani post rock.
-
mrvica (gost)
| 25.03.2009. 10.12.36
prelepo...
-
Nikola (gost)
| 25.03.2009. 11.46.17
Dobar album, jedan od boljih PR albuma godine.
Nije nikako isprazno, ne znam čemu takvi komentari ako ne možeš da podneseš senzibilitet post-rocka...
-
Korak 1-2-3 (gost)
| 25.03.2009. 14.47.25
Fenomenalan album. Isprazan nije sigurno, a josh sigurnije da nije za ljude koji namaju strpljenja ili ne drze paznju duze od 3 min. Post-rock zato i slusaju vise ljudi kojima lezi na primer ambijentalna muzika u sirem smislu te reci,onda elementi klasicne muzike i orkestracije, a retko da se svidja rock tradicionalistima koji su navikli na vokale i przacine od 2-3 min.
-
Anoniman (gost)
| 20.01.2010. 17.46.09
sjajan tekst i divan album.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.