Jugo mekgafin

Scenario: Dušan Gajić, Željko Mirković, Tim Judah
Uloge: Miljenko Jergović, Marko Vidojković
Žanr: dokumentarni
Trajanje: 58 min
Proizvodnja: RS/BE, 2010.

Sudeći po prepunoj Kinoteci i velikom broju novinara, TV ekipa i kritičara, Dugo putovanje kroz istoriju, historiju i povjest je zicer tekućeg Beldocsa. Prethodne projekcije bile su poluprazne, čak i kada su filmovi, i po temi, i po kvalitetu, poput Centra za pranje filmova zasluživali veći odziv.

Ali, razumem jagmu. Prosto su svi elementi – roud muvi, jugo 45, Vidojković i Jergović „se smenjuju“ za volanom duž nekadašnjeg Autoputa Bratstva i jedinstva – zvučali kao nekakva maturska ekskurzija. Pa, iako ti se sva simbolika te mature gadi, nadaš se da će tokom putovanja, u autobusu, biti ekstra zanimljivih stvari, koje će potom činiti istoriju unutar nametnutog skupog rama.

Za ovakvo traćenje benzina najpre treba pisati reditelju/koscenaristi koji se od početnog koncepta nije odmakao ni za kilometar tokom "dugog putovanja". Postoje, doduše, obrisi nekekvog razvoja i nekakvih dešavanja – npr. da je Vidojković, shodno svojoj rude boy reputaciji, Sančo Pansa za volanom (popravlja kola, postavlja iz neba pa u rebra pitanja, igra ulogu "politički nekorektnog" glasnogovornika ulice), a Jergović je donkihotovska figura zagledana u daljine, koja "produbljuje" stvari, podjebava svog saputnika zbog brzopletosti, ali je i spreman da ga uputi – dakle, postoje elementi dramske karakterizacije ove dvojice likova koji su zapravo odjeci očekivanja koja od ova dva pisca (i njihovih medijskih profila) ima javnost. Problem je što oni upravo glume ta očekivanja, umesto da budu šta jesu, pošto je već dokumentarac u pitanju, pa rediteljske beleške treba da ostanu nevidljive na marginama papira, a da vidimo put i živu ljudsku misao.

Drugi problem je protok vremena. Iako junaci protutnje kroz četiri zemlje, sve vreme kao da smo u YU muzeju, pa se nema utisak pređene kilometraže, ni probijanja nekakvih mentalnih i iskustvenih barijera. Akteri prelaze iz jedne u drugu odaju tog ex-SFRJ mauzoleja, zastanu po malo ispred svake memorabilije, prozbore po koju, ko u RTS naučno-obrazovnim programima kad se nema para za pošten scenario i glumce i kostime, pa se sve svede na jedan dugačak monolog reditelja na samrti ispred hroma-ki panoa.

Javlja se paradoks u sudaru namere reditelja da isprovocira istoriju (il njene različite zvanične verzije) i krajnje udžbeničkog, bubalačkog čekiranja stranica kao što su Kumrovec, Vukovar i Jasenovac, kao i dijalozi/intervjui koje dvojica pisaca vode sa odokativno odabranim sagovornicima, među kojima čak i Stipe Mesić i Vuk Drašković izgledaju kao krš holivudski glumci. I nemoguće je oteti se utisku da je Stpe Mesić, recimo, nekakva endivorholovska konzerva koju reditelj pošto poto mora da zarotira u filmu iako je ne upotrebi ni u kom smislu. Drašković se malo više potrudio od kolege da izrecituje šta ima.

Reditelj, naime, nije raščistio pravi li parodiju početne ideje ili je sledi doslovno uz povremene humorističke epizode koje potiču od karaktera. A, čak i tamo gde biste se nasmejali koči vas utisak da je neko to seo, napisao i natempirao da se baš tu nasmejete jer je tako zdravo ili zatreperite, pa ništa od svega ne bude.

Čini se da je dvojici pisaca preterano predočen (unapred otkriven) koncept filma i ciljevi (ideje) tog koncepta na intelektualnom i idejnom nivou pa oni u svakoj sceni igraju ideju umesto radnju, što je greška igranih, a nekmoli dokumentarnih filmova u kojima o takvom uskakanju u oči ne sme biti ni reči. Stiče se utisak da je u montaži ostavljen samo „tačan rezultat“ golemog matematičkog proračuna.

Metiljava režija se bazira na skečevima na benzinskoj pumpi i suvim one-linerima lišenim prirodnog razgovornog konteksta. Konfrontirani sa arhivskim snimcima komunističke omladine ujarmljene da gradi autoput, aktuelni dvojac stvara utisak da tu prosto svaki omladinac kroz istoriju, historiju i povjest radi svoj posao - nekad je bila fora da mladi rade, a sad da putuju, promišljaju i osećaju se odgovornim. I tako smo svi u svom trenutku deo popularne kulture. Ovaj film se ne zamara postavljanjem pitanja šta je tu sporno.

Jergović i Vidojković pristupili su celoj ideji sa očiglednim žarom il' verom u zamišljeno, pa deluju u najmanju ruku šarmantno. Šteta je samo što ostaje utisak da im je neko drugi napisao zadatak, zadaću i... štagod.