Raskrsnice do tamne strane

POPBOKS: Kad u člancima na sajtu Peščanika kritikuješ relativizaciju huligana kao „naše nesrećne dece”, uvek se setim dve scene iz Šišanja, mislim da čak slede jedne iza druga. U jednoj mladi Novica ubija tog nedužnog romskog vršnjaka, a u sledećoj ulazi u kuću i ćebetom utopljava oca koji je zaspao na fotelji. Da li je ovaj apsurd nameran, da li je bio unapred isplaniran oksimoron? Šta si time hteo?

FILIPOVIĆ: To je jako važna scena, svakako ne slučajno baš tu pozicionirana. Važno nam je bilo da pokažemo da Novica nije preko noći postao čudovište, nego da je u pitanju proces, u kome ima i tako apsurdnih momenata. Pomenuto ubistvo se dešava dosta rano u filmu, i ono je ponajmanje bilo motivisano ideologijom.

Nego?

Ono je više rezultat euforije izazvane iznenadnim skokom na društvenoj lestvici, upadanjem u kul ekipu, pijanstvom i željom za dokazivanjem pred ribom na koju se loži, nego namere da ubije Roma. I to baš konkretno tog Roma. Dakle, ubistvo jeste monstruozno, ali i dalje nije najgora stvar koju možeš da učiniš.

Šta je najgore?

Racionalizacija i opravdanje zločina koje sledi.

Da li si ignorisanjem aktivnijeg Novičinog odnosa sa ocem zapravo hteo da pokažeš čestu raspadnutost srpske porodice?

To ne mora nužno da bude raspad porodice u klasičnom smislu. Ovde je ključni problem upravo nedostatak, a kasnije i nemogućnost komunikacije između roditelja i dece o najvažnijim temama. Novica u filmu voli svog oca i ocu je stalo do Novice, ali oni već jako dugo ne umeju da razgovaraju, sem o najtrivijalnijim stvarima.

U prvih 15 minuta filma, pre susreta sa onom devojkom, Novica se okreće za 180 stepeni. Koja scena je ključna za motivaciju tog presvlačenja kože?

Svi elementi potrebni za transformaciju su raspoređeni ravnomerno po filmu, ali su prisutni još od prve scene. Kad Novica slaže na takmičenju iz matematike da bi se približio Relji, a njihov drugar iz klupa Stanislav bude kolateralna šteta te laži, Novica čini prvi korak ka zlu.

Hoću da pitam da li je naci-predavanje akademika Hadži-Tankosića na početku filma glavni okidač za Novicu?

Ne bih rekao da se bilo šta radikalno desi u prvih 15 minuta, posebno ne bih izdvojio predavanje kao prekretnicu, a čak ni utakmicu, pa ni samo ubistvo. Sve su to raskrsnice na kojima je Novica mogao da izabere pravi put, a nije. Tu ujedno skuplja i upija ideje i mehanizme koje će kasnije sastaviti u sistem vrednosti kojim će pokušati da racionalizuje svoj zločin. Ali u sceni u kojoj se snima ispred monitora, vežbajući za sastanak sa Lidijom, kad svesno odlučuje da laže i manipuliše, on voljno bira tamnu stranu, i zauvek ostavlja za sobom onog Novicu koji se kaje i plače zbog loših stvari koje je uradio. Mislim da je to dosta važna scena za transformaciju.

Čini mi da je na nekom ranijem trejleru filma „srpska majka”, jasna slika i prilika stvarne vlasnice FK Obilića, bila prisutna sa nekim dužim scenama. Zašto je isečena?

Ništa od scena sa njom nije isečeno, kadar o kome se toliko priča po internetu je bio deo prvih teaser trailera koji su snimani kao deo prezentacije filma za potencijalne sponzore, i to nikad nije ni bilo u scenariju.

U oba tvoja filma se otvoreno vidi filmofilska strast, ljubav prema nekim autorima. Da li si radeći Šišanje imao na umu određene filmove prema kojima gajiš sklonosti? Koji su?

Svi filmovi koje voliš i koje gledaš po sto puta te neizbežno oblikuju kao autora. Film koji je u svoje vreme dosta uticao na mene, pa tako i na Šišanje, je svakako American History X. Tu su i Fight Club, La Haine, i filmovi Olivera Stonea, posebno Nixon, koga volim skoro kao Ratove zvezda.

A šta je tradicija domaćeg filma na koji Šišanje može da se osloni?

Ako pričamo o angažovanom i političkom filmu u nekom najširem smislu, svakako možemo da se vratimo do Žilnika i Makavejeva, ali Šišanje je do te mere stilski udaljeno od njih da mislim da tu na kraju ima mnogo više razlika nego sličnosti. Verovatno su Lepa Sela i Rane Srđana Dragojevića ipak nešto bliži uzori, mada, kao što rekoh, u najvećoj meri sam kao autor formiran pod uticajem američkog, a ne srpskog ili ex-yu filma.

Nakon bezbrižnosti Šejtana i turobnosti Šišanja, da li ćeš nastaviti da se baviš omladinskim filmom?

Pa, moj sledeći projekat je avanturistički film za decu sa piratima i zakopanim blagom, ne znam da li se to računa u omladinski film?

Navodno si u ekipi koja treba da snimi film o Đinđiću? Ko, kada, kako, zašto i gde?

Šta god neko mislio o ubijenom premijeru, teško da može da se postavi pitanje zašto bi trebalo snimati film o čoveku preko čije sudbine su se prelomile sve ključne teme novije srpske istorije...

...rekao bih da o Đinđiću i atentatu mislim verovatno isto što i ti. Nego, da li si zaista uključen u taj projekat?

Ako ikad dođe do realizacije takvog filma, svakako bih voleo da budem deo ekipe koja ga radi. Koliko znam, za sad ne postoje nikakvi konkretni planovi.

Evo opet – zašto želiš to da radiš?

Pre svega, zbog ogromnog poštovanja koje imam za sve što je Zoran Đinđić pokušao da uradi za ovu zemlju, i zbog ogorčenosti što mu je život prekinut na takav način.

Kakva je tvoja veza sa LDP-om? Da li si ti njihov član ili samo simpatizer?

Ne, nisam član stranke, učestvovao sam na tribini o nasilju u organizaciji LDP-a, zajedno sa Miljenkom Deretom i Čedomirom Jovanovićem.

Kakav odnos imaš sa Čedom? Ko koga više ceni?

Ne mogu baš da kažem da znam Čedu, imali smo jedan kraći razgovor posle te tribine, tako da stvarno ne znam šta on misli o mojim filmovima. LDP se često, makar deklarativno, zalaže za neke civilizacijske vrednosti i političke ciljeve koji su mi bliski, a tu su i neki ljudi čiji rad izuzetno cenim, poput Vesne Pešić ili Žarka Koraća. Ali prednost činjenice da niste član neke partije je upravo u tome da podršku možete da pružate od slučaja do slučaja, i da izrazite javno neslaganje sa postupcima, idejama ili rešenjima koja vam se ne sviđaju.

Ima na YouTubeu jedan snimak Đorđa Kadijevića u kome režiser Leptirice otprilike kaže da je postao reditelj i da bi promenio svet. A kako je snimao nove filmove, svet je postajao sve gori. Da li te plaši to što se, verovatno, nakon ovog filma, kao i mnogih drugih stvari koje su izrečene, gotovo ništa neće promeniti? Ili hoće premalo?

Ovo sve zavisi od pretenzija koje ima autor i svesti o mehanizmima funkcionisanja procesa kao što je „menjanje sveta“. Osuđeni ste na frustraciju ako mislite da je učestvovanje u promenama nešto što može, osim u retkim istorijskim okolnostima, doneti rezultate sad i odmah, a posebno u sferi kulture ili edukacije. A to da je svet danas gori nego ranije je paušalna kvalifikacija bazirana na ličnom sentimentu.

Kažu da se iz Beograda nigde ne putuje tako dugo kao do Novog Zelanda. Da li si tamo saznao i nešto o pitanju zašto nam loše ide? Zato što smo Srbi ili zato što smo budale?

Ideja da smo dobri zato što smo Srbi je podjednak nacionalistički idiotizam kao i ideja da smo loši zato što smo Srbi, i bazira se na istoj nenaučnoj i arhaičnoj premisi da narod ili nacija predstavljaju organsku celinu koja ima svoje osobine, mane ili sudbinu. Svakom od nas pojedinačno dobro ili loše ide zato što je vredan ili lenj, pametan ili glup, obrazovan ili neobrazovan, zato što ima dobre ili loše uslove da razvije svoje potencijale u sredini u kojoj živi, i zato što ima ili nema želju i sredstva da se upusti u menjanje te sredine. Kao državi nam loše ide zbog loših odluka ljudi koje je većina izabrala da je vode i koji su je vodili kroz vekove.

Povezano:

• Truljenje blistavog uma, Stevan Filipović (1)