Testiraj me

Scenario: Davis Guggenheim, Billy Kimball
Učestvuju: The Black Family, Geoffrey Canada, The Esparza Family
Žanr: dokumentarni
Trajanje: 111 min
Proizvodnja: SAD, 2010.

Jasna namera filma Waiting for Superman je da reprezentuje nedostatke i neuspehe američkog javnog sistema obrazovanja. Sedamdesetih godina prošlog veka filozofi su utvrdili da bilo kakav zadatak, neminovno sporveden u okvirima ideologije kojoj pripada, prozoivodi rezultate u skladu sa vrednostima te ideologije. Efektna kritika sistema, tako, mora nastupati sa položaja van sistema.

Da se ovaj film pozicionirao subverzivno, dovodeći u pitanje same vrednosti sistema, onda, svakako, ne bismo dobili koherento, jednostavno razumljivo i efektno delo. Ove su vrednosti upravo krucijalne za sistem, iz koga su proistekle i dominatna ideja filma i javno školstvo. Iako kao dokumentarac nastupa sa nešto pomerenije pozicije od klasičnog igranog holivudskog filma, postoji nekoliko faktora koji potvrđuju stanovište da se radi o potpuno asimiliranom položaju.

Ovakav tip filmova postao je izuzetno popularan poslednjih par sezona; prethodni film istog reditelja, An Inconvenient Truth, je zaradio velike pare prevazilazeći standarde dokumentarca, i dobio je Oskara. Da je film ponudio potpunu kritiku sistema, ona bi morala da bude vansistemska, a kao rezultat dobili bismo nešto poput Godardovog filma, čiji celokupni rad preispituje efekte filma kao izražajnog sredstva ideologije.

Waiting for Superman nudi tumačenje sistema školstva kao zastarelog, neefikasnog, glomaznog i u krajnjoj instanci nefunkcionalnog. Mladi Amerikanci, učenici koji idu u javne škole, vrlo su neobrazovani, tačnije rečeno postižu slabe rezultate na testovima iz matematike i jezika. Sad, svaki naš učenik, bar onaj koji se sekira oko toga, rekao bi: „ja ne učim za ocenu, ja učim za sebe!“ Šta to tačno znači „za sebe“, određuje upravo taj sistem vrednosti kome pripadamo, ideologija, ali da bi izbegli to komplikovano pitanje, možemo primetiti da američki učenici ne uče ni za sebe a ni za ocenu.

Film nam, potom, objašnjava da sve i da deca imaju dobre rezultate na testovima, ti rezultati moraju biti neverovatno dobri da bi đaci dobili šansu za fakultet, jer ako su samo prosečni velike su šanse da ne postignu ništa. Iz ovoga shvatamo da su ti standardizovani testovi (uvedeni kao deo Bushvog plana „No child is left behind“ iz 2002. godine, zarad rešavanja problema školstva ) stvar oko koje se sve vrti u američkom školstvu -  preko njih se meri znanje učenika, određuju se parametri uspešnosti, i potom služe za analizu samog sistema. Film se služi upravo tim podacima da bi efektno i jednoznačno predstavio koliko nešto ne funkcioniše u školstvu, reprezentujući ih simpatičnim grafikonima. Kao najveći domet ovakvog kocepta prepoznaćemo ogromnu dostignutu popularnost. Svi pričaju o testovima, kao i sam film koji kritku sprovodi upravo zahvaljujući podacima dobijenim na testovima. Da se sistem poboljšao ovog filma ne bi bilo, te u tome ideja testiranja nije postigla uspeh. Kao što smo videli u seriji The Wire testiranje je samo dodatno opterećenje. Kako bi zabeležili konstantan rast uspešnosti đaka na testovima, nastavnici moraju da ceo nastavni program posvete tome.

Waiting for Superman je primer kako se kritika upućena sa pozicije u okviru sistema, služi mehanizmima tog istog sistema. To  govori o tome kako se problemi sistema ne mogu rešavati dopunama, već se moraju sprovoditi sistematski, to jest novi sistem mora zameniti ili ponovo osmisliti prethodni.

Pored ovog didaktičkog segmenta, film se zasniva na sentimentalnim pričama o nekoliko učenika koji pokušavaju da obezbede bolje sutra kroz ovakav školski sistem, a većina njih,  kao izlaz iz svojih problema vidi promenu škole. Radi se o izuzetno malom broju škola koje su u okvirima sistema postigle uspeh, odnosno uspele su da dignu nivo testova svih svojih učenika. U poslednjim momentima filma, priče učenika se preklapaju u sumanutom procesu lutrije, koji, zbog prevelikog broja prijavljenih učenika, jeste način na koji te uspele škole  primaju svoje nove đake. Apsurdan po sebi, ovaj proces, prikazan na kraju filma, iz sentimentalnog prerasta u potresno, delujući uverljivije od suvoparne retorike o testovima, rezultatima i nastavnicima, kojima film preovlađuje.