Ajmo još jednom za treću smenu!

Originalni naziv: Hangover Part II
Scenario: Craig Mazin, Scott Armstrong, Todd Phillips
Uloge: Bradley Cooper, Ed Helms, Zach Galifianakis, Justin Bartha, Ken Jeong, Paul Giamatti
Žanr: komedija
Trajanje: 102 minuta
Proizvodnja: SAD, 2011.

Iako su očigledno nastali kao odraz narastajuće svesti o komercijalnim mogućnostima filma, nastavci su krajem prethodnog milenijuma zaslužili zasebnu terminologiju i fenomenološki pristup. Međutim, kako god da se okrene - bilo da konfekcijski ponavljaju jednom dobitne formule, izneveravaju izvornik, ili, u međuvremenu, izmenjene preference ciljane publike - holivudski moguli ne odustaju od ove koke koja dovoljno često izleže zlatna jaja.
Mamurluk u Bangkoku bi se mogao svrstati u kategoriju filmova predviđenih za nastavke - u startu ustrojenih po jasnom i nimalo prikrivanom tlocrtu prvog filma. Šta više, preduslov da se u ovom filmu uživa i da se nesmetano spoznaju njegovi evidentni kvaliteti jeste da se već u startu prihvati njegova konfekcijska, copy and paste suština.

Dobra stvar je što autori Mamurluka u Bangkoku ni ne pokušavaju da kamufliraju tu činjenicu, jer ovo je u velikoj meri dosledna (u nekim aspektima i doslovna) parafraza avantura iz Vegasa; ovo mudro i hrabro priznanje vodećim kreativcima na čelu sa Toddom Phillipsom proširuje manevarski prostor i daje odrešene ruke da se poigravaju na samozadate teme, ali ovog puta u izmenjenim geografskim okolnostima. Kontekst trećeg sveta otvorio je mogućnosti za neokolonijalističko rastakanje granica političke ispravnosti, a opšte je poznato da je veliki deo svog ukupnog šarma i Mamurluk u Vegasu crpeo upravo iz prkosnog odbijanja da se povinuje dominatnom politički korektnom doživljaju svetu.

Naravno, tu je ponovo ista glumačka ekipa, momci tek koju godinu stariji i, reklo bi se, nakon pogledanog filma, ništa mudriji. O sazrevanju i oslobađanju iz okova prokrastinacije nekom drugom prilikom i u nekom drugom filmu. Mamurluk u Bangkoku, tako, predočava još jedno momačko veče bahanalija i divljanja kome je amnezija jedino zdravkorazumsko razrešenje. Odnosi među likovima kao i pozicija svakog od junaka unutar dramaturške konstrukcije ostaje nepromenjena, a tragovi ponovljanja prisutni su i na rubovima osnovnog zapleta (tako lik koji tumači Justin Bartha ponovo propusti provod i usputno stradanje, a bebu iz prvog u ovom delu zameni minijaturni (gay???) majmun-diler drogom, što jeste zabavna dosetka, ali i povod za možda neku dublju psihološko-antropološku analizu doživljaja sveta autora ovog dela).

Još jedan važan sastojak je nanovo tu – sveopšta neumerenost, što se, uostalom, i moglo očekivati od komedije čiji prvi deo ne samo da nije bežao, već je, čini se, dragovoljno hrlio ka R-rated žigu. Ipak, mora se naglasiti da Todd Phillips ovog puta u nekoliko zapaženih navrata, a reklo bi se, i najuspelijih segmenata filma (poput istinski smehotresmnih epizoda sa „šitaki pečurkom“ i tajlandskom striptizetom) svesno klizi put naglašenijeg gross outa. To je u ovom konkretnom slučaju sasvim efektan ukras, zgodna finesa, a možda i nagoveštaj smera kojim bi Phillips mogao ili kojim već želi da krene, posebno u okolnostima kada su se kraljevi gross outa braća Farrelly (u slučaju Sedam dana slobode) pomerili ka teritoriji koju je do nedavno suvereno držao Judd Apatow.

Već posle nešto previše klimavog početka postaje jasno da Mamurluk u Bangkoku sigurno nije izuzetan film poput prethodnika smeštenog u Vegasu. Pre svega usled potencirane konfekcijske prirode ovog dela. Međutim, ako po strani ostavimo (auto)generičku suštinu filma, ostaje nekoliko briljantnih scena, kao povod za grlen smeh, što u krajnjem zbiru ovom filmu dodaje jednu ocenu više u odnosu na onu možda pravičniju.