Komplikovana dobrota

Beogradska Booka nakon Samoubistva nevinosti Džefrija Judžinidisa i Baš ti, baš tu Mirande Džulaj nastavlja niz štiva koja se u manjoj ili većoj meri mogu dovesti u vezi za nasleđem i ključnim postulatima anglosaksonskog histeričnog realizma. Ovaj put pred nama je izvanredni roman Mirijam Tevs Komplikovana dobrota (u prevodu Vladimira D. Jankovića). Slično pomenutim autorima Tevsova u svom delu takođe baštini dosta toga što su u amanet ostavili Selindžer u svom Lovcu u žitu, Džon Fante u delima u kojima je centralni lik (bio) Arturo Bandini i/ili Silvija Plat u Staklenom zvonu.

Dakle, pojednostavljeno gledano, reč je o prozi koja u sebi spaja sada već ojačale i (sa punim pravom) uvrežene tradacije priče o nelagodama odrastanja u nedobronamernom, pa i opresivnom okruženju. I, zbilja, svi nužni sastojci stvarnosne omladinske proze takvog tona su tu – mlada individua, neshvaćena, a  zbog svoje osećajnosti i osobenosti neretko osujećena, odbačena, marginalizovana, izopštena, opšta atmosfera beznađa, sluđenosti i narastajuće nesreće, nemilosrdno/hladno/okrutno... okruženje koje ne mari za individualnost i krhkost mladog bića i koje, šta više, sebe potvrđuje kroz izlive i primere tiranije i bezdušnosti.

Srećom, Mirijam Tevs već na prvim stranicama izbori način da svoju prozu oneobiči i učini jedinstvenom u odnosu na silu sličnog štiva. Naime, Tevsova junakinja Nomi Nikel se, pored tegoba odrastanja, nosi i sa teretom i ograničenjima života u rigidnoj menionitskoj hrišćanskoj mikro-zajednici u pograničnoj oblasti Kanade i Amerike. A Menioniti su čak i unutar konteksta (para)hrišćanskih sekti/zajednica posejanih po rubnim krajevima zapadnog sveta  čista egzotika – opresivnost spram pojedinca je jedno od ključnih načela, a zabrane i ograničavanje ličnih sloboda i uticaja spoljnog, „mnogogrešnog“ sveta na pripadnike ove grupacije su maltene dovedene do ivice paroksizma. Mirijam Tevs pred svoju junakinju postavlja dvostruki test trpeljivosti i preispitivanja krajnjih granica izdržljivosti; osim sa dominantnim osećajem teskobe i neusklađenosti sa uslovnostima sveta, tako prirodom za te nežne, teške i nedvojbeno značajne godine, Nomi će morati da ponese svoj krst nepripadanja i u odnosu prema društvu u kom autogetoizacija i dobrovoljna deinvidualizacija čine potporne stubove tog bizarnog mikrokosmosa.

Na sreću čitateljstva, Mirijam Tevs ne poseže za menionitskim okruženjem i nasleđenom tugom života u tako krutom verskom kontekstu kao prvenstveno i isključivo zgodnom prečicom u iznalaženju osobenog pečata unutar knjiženvnog podžanra, te se, nakon ocrtavanja osnovnih kontura društvenog mikrokosmosa svoje zlosrećne junakinje, prevashodno bavi damarima unutar njenog lične evolucije. Tako njena Nomi, koja nakon misterioznog bekstva majke i starije sestre životari sa depresivnim i  praktično „zombifikovanim“ ocem pokraj autoputa što vodi ka „normalnijem“ (mada, očima Menionita, i grešnijem) svetu, htela-ne htela spoznaje neumitnu istinu da su pobune, premda nužne, mahom jalove i osuđene na propast. Nomi se tako rve sa potrebom za buntom i vapajima za barem osnovnim slobodama mišljenja i delanja, ni sama ne znajući šta bi sa tim jednog dana eventualno izborenim ciljevima. Ona takođe shvata da u biti nastoji da se oslobodi onog dela svog identiteta od koga se, ipak, barem podsvesno, ne odustaje tako lako. U toj ravni junakinja Komplikovane dobrote dospeva u društvu sabraće – likova od strane društva žigosanih individua sa greškom i grehom samosvojnosti i buntovnosti opisanih u delima gorepomenutih preteča i saputnika.

Proza Mirijam Tevs je vanserijski uspeo primer polivalentne i znalački koncipirane književnosti oblikovane ipak dovoljno pitkim jezikom i stilom satkanim od nepatvorenosti, istinoljublja i implicitne duhovitosti sa jakim uplivom pop-kulturnog, što sve skupa Komplikovanu dobrotu preporučuje za mesto u nekoj novoj školskoj lektiri . Nekog drugog i boljeg sveta, naravno, koji je ipak moguć.