Majmun zanimljiviji od čoveka

Orginalni naziv: Rise of the Planet of the Apes
Scenario: Rick Jaffa, Amanda Silver
Uloge: James Franco, Freida Pinto, Andy Serkis
Žanr: SF
Trajanje: 105 min
Proizvodnja: SAD, 2011.

Planeta majmuna: početak je, s jedne strane, privlačan kao priča o formiranju vođe, izuzetno čudnim okolnostima i potpuno nesvakidašnjim uslovima i okruženju njegovog uspona. S druge strane, mehanizmi na osnovu kojih film ostvaruje svoje delovanje čine ga dodatno specifičnim, pre svega u kontekstu drugih vrhunskih holivudskih produkcija.

Film svakako deluje kao još jedan letnji blokbaster zasnovan na unapred poznatom materijalu. Posle nekoliko nastavaka i avanutra o nastancima superheroja ovog leta, sada je u pitanju reboot poznate franšize, trenutno jedna od omiljenih dosetki holivudskih studija. Međutim, u pitanju je i najhrabriji film u gomili i svakako najneobičniji.

Počinje regularnim pohabanim narativnim obrascem o mladom ambicioznom naučniku koji pokušava da pronađe lek koji će promeniti svet. U ovom slučaju radi se o leku protiv Alchajmerove bolesti, od koje, pored miliona i miliona ljudi, takođe pati i njegov otac. Ubrzo potom, priča se prebacuje na novorođenče majmuna rođenog u laboratoriji našeg glavnog junaka, koje on preuzima i odgaja u svom domu. Od tada pratimo priču o odrastanju i formiranju ličnosti nadprosečno inteligentnog šimpanze, Cezara.

Veliki deo filmskog vremena posvećen je Cezarovom emotivnom sazrevanju - od bezbrižnih dana igranja po kući, preko razvijanja intelektualnih sposobnosti, prvih susreta sa prirodom, pa do sukoba sa zakonima čoveka i procesa socijalizacije sa drugim majmunima. Sve to podrazumeva iznijansirane predstave emotivnih reakcija kao i procesa intelektualne spoznaje. Scene u skloništu za majmune obuhvataju čitav spektar emocija pri pozicioniranju u okvirima već postojeće dinamike odnosa u novoj sredini, prema dominatnom mužjaku, nemilosrdnom čuvaru ili gorostasnoj gorili.

Vrhunski primer razvoja likova u blokbasteru, na mestu gde ga niko nije tražio, tako dobijamo kroz lik majmuna. Nasuprot tome, lik doktora (James Frankco) prilično je bled i nezanimljiv.

Izuzetna pažnja posvećena je figurama majmuna, njihovim facialnim ekspresijama i grimasam. Kompjuterski generisane predstave začudo pokušavaju da učine realističnijim upravo emotivne reakcije majmuna i tako ponude uverljivije i interesantije likove. Svakako drugačije od produženih kadrova neupečatljivo orkestriranih tuča i eksplozija ili pak adrenalinskih kadrova koji oduzimaju dah, poput preletenja kula metropole u poslednjim Transformersima. Tako su nastali likovi koji ne govore, ili govore vrlo malo, pomoću jezika znakova, a čije stavove, namere ili emocije čitamo preko vizuelnih pokazatelja.

U pitanju su izuzetno intrigantni likovi sa kakvim smo se do sada vrlo retko susretali, pre svega jer se radi o majmunima van okvira crtanog filma, a pri tom je stub priče nadprosečno inteligenti majmun, dovoljno neobično stvorenje po sebi - najbliži narativni obrazac pod koji bi potpao ovaj junak je buntovni adolescent koji izrasta u ratničkog vođu. Postupak koji isključuje preterana verbalna objašnjenja samih likova stvara oko njih auru nepoznatog i zagonetnog, što ih čini privlačnim i interesantnim za praćenje.

Planete majmuna: početak je jedan od manje pompeznih visokoprofilnih studijskih projekata, sa budžetom nešto ispod 100 miliona dolara. Idejno skromniji, preko koncepta unapred poznatog kraja (primati će zavladali planetom), film neposredno poseduje atmosferu grandioznog. Prostorno, Planeta majmuna je svedena na lokacije farmaceutske kompanije, ulice i doktorovu kuću u kojoj majmun odrasta, a potom i skloništa za majmune koje predstavlja pandan zatvoru. Oslanjanje na ograničene prostore i strpljivo odvijanje priče, u kom dominira intimno nasuprot bombastičnom, omogućava upečatljivost koju donose povremni prikazi otvorenog prosotra prirode i grada. Takav koncept eskalira i proizvodi momenat velikog uzbuđenja u finalnim momentima filma kada se radnja preliva na celu teritoriju grada.