Tito je umro

Pitanje svih pitanja – ima li uopšte svrhe činiti nešto? Recimo ima li svrhe ponudi visoko ideologizovan roman u Srbiji koja se dragovoljno i uporno valja u kalu postideološkog društva označenog prevashodno lažiranim pluralizmom, prividom slobode govora i mišljenja i, naravno, divljačkom otimačinom od plebesa, procesom eufemistički umivenim sintagmom prvobitna akumulacija kapitala? Srećom po preostalo čitateljstvo, spisateljica Mirjana Novaković je smogla snage i potvrdno odgovorila na ovu dilemu. Tako je pred nama njen povratnički (ipak pričamo o osam godina izdavačke apstinencije) roman Tito je umro (u izdanju Lagune).

Tito je umro daje osnova da se posmatra i kao višekraka društvena hronika promišljeno i svesno ukorenjena u srpsku političko/ideološku današnjicu. Prezrena novinarka Politike (državotvornog lista na izdisaju bez vidljivog kraja) biva zaintrigirana pričom koja veli da je misteriozni u akrostihu kojim je sročem izveštaj sa pozorišne premijere u Beogradu četrdesetak godina unazad najavio tačan datum smrti voljenog Maršala. Istraga ovog čina kamikazolike građanske hrabrosti isprepletana je sa detaljnim osvrtima na vrtoglavo komplikovana i višestruko umreženim nadgornjavanjima u vrhu vladajuće partije u Srbiji danas, što rezultira nenadanom smrću naslednika političkog trona usdled overdouza koji to možda i nije. Autorka ove dve misterije garnira prikazima života sponzoruša, skrajnutih heroja minulih doba,  dežurnih mutivoda i znaiša, te  novinara  u zemlji ubogih prezasićenih rafalnim nizom  korupcionaških i ostalih afera koje neizosdtavno ostaju bez razrešenja i kazne za grešne. Mora se naglasiti da se Mirjana Novaković hrabro držala i, ako prenebregnemo izvesne viškove i nepotrebne elipse u prvoj petini knjige,  odlično pokazala u navođenju ovog svojevrsnog političkog igrokaza do uzbudljive završnice.

I ne sam to; Tito je umro, osim ideološkom tell-all/in-your face žesta usmerenoj ka od grabeži i samoljublja obnevideloj vladajućoj „elit“ i debelo kompromitovanim satelitima, nudi i jedan od ponajboljih skorašnjih pokušaja ovdašnjih dama i gospode od pera da se na srpski jezik prevedu i srpskom stvarnosnom kontekstu prilagode dobro znane i višestruko potvrđeno efektne konvencije detektivske literarture. Tito je umro  zaista dosta dobro funkcioniše i kao detektivska misterija – intriga koja u sebi spaja subverziju staru nekoliko decenija i skorašnje političke igre sa povisokim ulozima je zavodljiva, sočna, krcata referencama na životnu dimenziju srpske zbilje danas i vešto tempirana i vođena do same završnice.

Mada će neki među koricama ove knjige prepoznati uticaje skandinavskih vedeta Lašona i Menkela, ovo je na prvom mestui kombinacija chandlerovske misterije, dok završnica u kojoj samozvana detektivka  među okupljenim osumnjičenima (uz detaljnu eksplikaciju rezona koji se došlo do krajnjeg zaključka) upre prsto na počinioca, tačnije na najkrivljeg među manje-više krivima budi asocijaciju na krunski zahvat Agate Kristi. Naravno, mudro i staloženo kako je stvarala ovu dosta detaljnu i nadasve uverljivu sliku novomilenijumske Srbije, Novakovićeva i uzuse detektivske proze razložno i neusiljeno prilagođava jeziku i okruženju u kom obitava.

Uostalom, Mirjana Novaković je i u ranijim delima (izvanrednoj hororičnoj satiri Strah i njegov sluga, pa i u neshvaćeno-neprimećenom Johann's 501) pokazala da nije gadljiva na upliv žanrovskog u ono što bi, uz par neizbežnih ograda, nazvali visokom literaraturom, već da na čitav fundus književnih preteča posmatra kao moguće pogonsko gorivo za novo nadahnuće. Medijski muk državotvornih i ognju vladajućih bliskih koji uglavnom prati ovaj roman da se vrhuška barem nečemu naučila –da znaju kako ignorisati one kojima se horsko pevanje ne mili, a ako baš moraju da plivaju, oni neizostavno biraju da plivaju uzvodno.