Pazi kome zavidiš

Sram

Naziv originala: Shame
Scenario: Abi Morgan, Steve McQueen
Uloge: Michael Fassbender, Carey Mulligan, James Badge Dale, Nicole Beharie, Hannah Ware
Žanr: drama o sunovratu
Trajanje: 101 minut
Proizvodnja: UK, 2011.

McQuuen se nakon sa puno razloga hvaljenog ostvarenja Glad odlučio (barem na polju vizuelnog) za drastičan zaokret, što mu nikako ne treba uzeti za zlo. Šta više, skladan spoj verizma i eterične poetičnosti koji je obeležio i izdvojio Glad u odnosu na silinu sličnih dela prisutan je i u Sramu. Michael Fassbender ovde tumači lik uspešnog mladog korporativca koji od svih krije svoju krupnu boljku; naime, on je ovisnik o seksu, i da, naravno, ta ovisnost samo je spoljnja manifestacija krupnih emocionalnih čvorišta iz ranijih dana, a što će, uostalom, potvrditi i nedorečen i višeznačan odnos sa mlađom sestrom. Neobuzdana erotomanija je često bivala korištena ka potentan filmski zamajac i ni ovde se ne može zameriti autoru na takvom izboru. Problem nastaje jer McQueen dosta neoprezno kreće da nam iznova i iznova ilustruje ono što je samo par minuta ranije učinio dosta očiglednim, kako na planu untrašnjih potresa glavnog junaka, tako i po pitanju njegovih odnosa sa drugima. To neizbežno za posledicu ima film koji, upros evidentnoj činjenici da je reč o krajnje kultivisanom i promišljenom ostvarenju, ilustrujući ispraznost i emotivnu pustoš, prvenstveno prrikazuje dosadu koj, kako to već dobro znamo, nije preterano filmična. Stoga, i pored brojnih kvaliteta po pitanju izrade, ovom delu zafali istinskog tragizma koji je učinio da očigledni McQueenov uzor Ferrarin Zli poručnik ostane nedostižna meta, i dalje neprevaziđen u kutku viđenom za moralne/moralističke drame o unutrašnjoj pustoši i prelasku na tamnu stranu. 

Tyrannosaur

Naziv originala: Tyrannosaur
Scenario: Paddy Considine
Uloge: Peter Mullan, Olivia Colman, Eddie Marsan, Ned Dennehy, Paul Popplewell
Žanr: drama o pokušaju preobražaja
Trajanje: 91 minut
Proizvodnja: UK, 2011.

Glavni junak Considineovog Tyrannosaur-a se, pak, kreće u suprotnom pravcuod Fassbenderovog lika u Sramu, te, zahvaljujući dobrohotnosti potpune strankinje spoznaje da bes, bilo iskazani, bilo prećutani, nije dovoljno jaka štaka za kretanje kroz usude živote koje nismo birali. Isto tako i sam Considine bira posve drugačiji izbor, naravno, sasvim saobrazan njegovim htenjima u rediteljskom debiju. Poput Garyja Oldmana u njegovom, ipak, nemuštom rediteljskom pokušaju Nil By Mouth, Considine za osnovno nadahnuće bira hiperverističko nasleđe Alana Clarkea. Za razliku od Oldmana, Considine pokazuje puno veštine u baratanju svedenim konceptom, kod njega duboko ukorenjenom u čemereu stvarnosnog. Otuda Tyrannosaur lagano i diskretno dospeva do uverljive u upečatljive tragične završnice kada likovi pokažu zrelost da prigrle tragediju koja im je, igrom sudbine, dopala i da onda, ne bežeći od nje, niti bilo čega drugog neumitnog, krenu izgradnju svog novog, prikladnijeg, potpunijeg i istinitijeg identiteta. Considine se mudro određuje za diskretnu, gotovo nevidljivu režiju, priča prati svoj prirodan tok, potpuno oslonjena na samom začetku odlično odmren tempo, a i glumci (Olivia Colman i Peter Mullan, koji se i u svojim rediteljskim epizodama odlučivao za donekle sličan pristup i sličan mikrouniverzum britanskog ubogog proletererijata) još jednom podsećaju na uverenje o britanskom underplay-u kao nepogrešivo ubojitom glumačkom oružju.I kad se podvuče crta - odličan film, drama koja uspeva dau gledaocima probudi mahom zaturenu emociju empatije, te , nadasve, efektan i smislen omaž velikanu Alanu Clarkeu. A možda i nagoveštaj uspešne rediteljske karijere.