Kad se neko nečem dobrom nada...

I stranci koji, vođeni egzotikom koja polako hlapi, poznastvima, poslom ili nemirima, zabasaju ovamo, pa se zateknu u nekoj knjižari bivaju zapanjeni obimom prevedene književnosti u nas. U tom izobilju plodova entuzijazma i počesto nejasnih poriva izdavača  ume da se izgubi i poneki istinski biser. A, recimo, Zaljubljeni đavo Žaka Kazota to istinski jeste. Ovo klasično delo koje je Borhes svojevremeno uvrstio u svoj brižljivi koncipirani odabir štiva za fiktivnu, buduću vailonsku biblioteku ponovo je u knjižarskoj ponudi Srbije. Izdavač Mono i Manjana i prevodilac Miloš Konstantinović (autor i iscrpnog i korisnog pogovora) pobrinuli su se za novu knjižarsku inkarnaciju ovog nepraviziđenog remek-dela nastalog još u danima prosvetiteljstva i racionalizma.

Ovo poslednje valja naglasiti jer Zaljubljeni đavo nesumnjivo štrči iz konteksta doba u kom je nastao, a njegova se izuetnost, srećom, ne zadržava samo na toj usamljeničkoj poziciji. Suprotno tada dominantnoj struji uzdanja u opipljive i praktične moći razuma, Kazaot je stvorio ovu superiornu, maštovitu  provokaciju u kojoj kroz priču o mladom španskom oficiru, koji je uspešno prizvao đavola, a potom se podao njegovoj pomoći da stekne ono što smatra da mu pripada, a nekako uvek izmiče ustvrdi da put do evolucije katkad vodi i preko šurovanja sa onostranim, nepoznatim ili teško spoznatljivim. Osim toga, Zaljubljeni đavo se može iščitavati i kao svojevrsna ljubavna priča priča o spremnosti na potčinjavanje pred onim čiju privlačnost ne možemo da pobedimo, tako da se, u izvesnoj meri, ovaj kratki roman da dovesti u analogiju i sa dosta recentnijim remek-delom Povest o O Polin Reaž (mada uz opasku da je ovde potčinjavanje dvosmerni pravac). 

Ipak, Zaljubljeni đavo je na prvom mestu plod neospornog moćnog književnog zanosa, delo neodoljivo prefinjene uznetosti mogućnostima i lepotama jezika i pisane reči (što, srećom, nadahnuti i mimetski precizan prevod uspešno i prati), te je možda najcelishodnije ovu zlatnu knjigu pročitati u jednom zahvatu. To malo dodatnog čitalačkog truda se čini kao minimalna žrtva za delo nepatvorene lepote i vrhunskog literarnog kvaliteta, višestruko potvrđenog kroz par vekova za nama.

***

Kratki roman Nagasaki (izdanje Geopoetike, a u prevodu Jelene Stakić) dolazi nam sa preporukom dela ovenčanog Velikom nagradom Francuske akademije 2010. Nagrade mogu da budu putokaz, ponekad znaju i da zavedu na pogrešan trag, ali u ovom konkretnom slučaju lovorike su se pokazale kao prava mera, te se još jednom potvrdilo da tamo negde u belom svetu koncept nagrade nije kompromitovan do potpune negacije. Nagaski Erika Faja je iznikao na temelju kratke novinske vesti o Japancu koji je utvrdio da već duže vreme (kako se istraga pokazati – oko dve godine) osim njega u njegovom stanu, bez njegovog znanja i dozvole, živi i žena koja se koristiti komoditetom njegovog prebivališta kada on nije u njemu i koja spava na gornjem delu plakara. 

Ono što kreće kao očigledna stilska vežba zasnovana na crtici iz stvarne dimenzije života daleke i vazda neshvatljive zemlje kao što je Japan, strpljivošću i raskošnim literarnim umećem Erika Faja izrasta u veliki, odnosno značajan roman o samoći i potrebom sa životom sa drugima, pa bilo to u njihovoj senci. Nagasaki Erika Faja u žižu dovodi dobro poznatu opštu istinu – tu i tamo samoća, koju usamljeni često znaju da predstavljaju i kao promišljen izbor i suštu potrebu saobraznu ličnom duševnom sklopu, ume da bude i priprema za budući susret od sudbinskog značaja. Faj ovde prati mustru kakvu znamo iz ponajboljih dela Havijera Marijasa, ali on uspeva da jednu istinsku drama, kao i višeznačnu priču o nagoveštajima sreće, izvede uz dosta suzdržanosti i na mikro-prostoru. Nagasaki je delo u kojem potencijali jezika i zakonitoasti književnog izraza stupaju u savršeno zanosnu rimu sa sadržajem i proživljenom emocionalnošću priče koja, između ostalog govori, da je ponekad interakcija sa drugim, pa bila ona nedorečena i bizarna kao što je slučaj u ovom romanu, najpreciznije ogledalo naših istinskih potreba i čežnji.

***

Posle nekoliko godina oživela je i izdavačka delatnost beogradske knjižare Beopolis. U sada već legendarnoj ediciji malenih crnih knjiga stigla je prinova u vidu izdanja Indija, Inđija M. A. Jovanovića. Ovo je drugi literarni pokušaj Jovanovića, kojeg pamtimo kao lidera šabačkog benda Ništa, ali logopedi, a koji je sada univerzitetski predavač. Dosta je teško na skučenom prostoru trećine uobičajenog knjiškog prikaza objasniti o čemu je ovde reč; Jovanović ovde, u gradfičkoj formi karakterističnom za poeziju, predstavlja duhovite i na mahove blago lirski intonirane mikro-iskaze o destinacijama koje je pohodio, a koje su sažete u višeznačnu sintagmu iz naslova ove knjige.

Putovanje, kako sam Jovanović navodi, može biti iz “sitnosopstveničkih interesa”, ali ono što je za čitaoca važno trag koji autor ostavlja o tim svojim lutanjima i ciljanim posetama na stranicama ove knjige predstavlja pravi trijumf geopoetičkog pristupa ruku po ruku sa nenametljivošću i istinoljubivošće lo-fi književnosti. Indija, iInđija je tako živopisan dnevnik jedne smislene skitnje, a zapisi, katkad ponukani literarnim nadahnućem (poput Bernharda Šlinka i njegovog junaka, detektiva Zelba) ili istorijskim nasleđem, neretko završavaju u opservacijama vrhunske duhovitosti i kontemplaciji koja nije sama sebi svrha. Kako drugačije nego aplauzom reagovati na bravurozne opaske poput “Da bilo ko drugi ima Belog anđela, ne bi svoju decu slao u Paraliju…”. A to nikako nije jedini odblesak izuzetnosti u ovoj neodoljivoj zbirci. 

Povezano:

• SINGLOVI MEĐU KORICAMA – Kratko... slatko... zlatko (3)
• SINGLOVI MEĐU KORICAMA – Kratko... slatko... zlatko (2)
• SINGLOVI MEĐU KORICAMA – Kratko... slatko... zlatko (1)
• Dva mikroromana - MARE KANDRE - Bibinino dete & ANDŽEJ BURSA - Kako sam ubio svoju tetku