51-60 od 975 (strana 6 od 98)
Oliver Stone ponovo u razigranom raspoloženju – ta njegova očaranost mogućnostima ličnih interpretacija postojeće i duboko uvrežene istorijske građe naprosto je zarazna, te ovaj njegov rad ostavlja utisak možda i najprivlačnijeg dela nedavno okončane američke TV polusezone.
Još jedna ekranizacija romana Brema Stokera boluje, baš kao i žrtve čuvenog vampira, od hronične anemije. Posustali maestro Argento ne uspeva da upumpa dovoljno sveže krvi u istrošeni leš.
Ono što je bilo zanimljivo u prvih nekoliko scena zamenjeno je konvencijom koja ukalupljuje junake i priču, a to je filmu oduzelo glavni izvor komedije.
„Ništa nešto lepo se ne dešava“ – primetiće jedan od junaka dokumentarnog filma Sonje Blagojević. Ipak, ima odstupanja i od te matrice, barem u Beogradu, sredini daleko spokojnijoj od onih u kojima obitavaju akteri ovog filma. U jeku priča o nimalo suptilnoj finansijskoj eutanaziji srpskog filma Beogradu se dogodila premijera jednog odličnog. I to odličnog sagledavano u kontekstu sve ozbiljnije i valjanije dokumentarističke ponude.
Teško da će ovo biti zanimljivo ikome starijem od 6 godina.
Nema sumnje, biće mnogo razočaranih u slučaju "Sedam psihopata". Što naravno automatski ne znači da je reč o nezadovoljavajućem ili nekvalitetnom filmskom ostvarenju. Naprotiv. Naprosto, i ovog puta u priču su se uplela i dodatno je komplikuju velika očekivanja. Naime, nakon zabavanog, duhovitog, ali i silovito emotivnog ostvarenja, kakvo je bilo njegovo remek-delo "U Brižu", Martin McDonagh je promenio žanr, ton i sveukupni pristup.
Na planu pukog zapleta ovaj film ne deluje preterano privlačno, baš kao što, svedena na predstavljanje u nekoliko rečenica, ni priča ovog ostvarenja ne ostavlja utisak zahtevnosti kojoj bi se trebalo diviti. Ipak, „What Richard Did“ jeste bravurozan ogled na temu i nanovo pronađene jednostavnosti, a sumnje nema da se do tog dometa nije moglo stići bez umeća, iskustva i podosta takta. What Richard Did“ je prvenstveno drama savesti koju Abrahamson predočava mirnim tonom i gotovo onirički usporenim ritmom.
Za početak "Lorens, u svakom slučaju" rečito dokazuje da nada nužno ne mora da bude valuta krajnje varljive vrednosti. Nakon dva primećena i uspešna niskobudžetska ostvarenja Dolan pokazuje da je već sada, na tek trećem stepeniku u svom dugometražnom opusu potpuno kadar za zahtevnije zahvate i više domete. Tako da "Lorens, u svakom slučaju" stiže kao dan jasna potvrda jednog velikog talenta.
Nema ničeg goreg od bajke koja nije maštovita i B filma koji oskudan budžet nije pretvorio u prednost.
