Popboks - KAKO SU AMERIKA I ENGLESKA POSTALE ZEMLJE METALSKE... uz priključenje Srbije & Regiona - Teškometalni Ikar protiv gravitacije [s2]
Gledate arhiviranu verziju Popboksa
Popboks - web magazin za popularnu kulturu

Tema · 21.03.2009. 20:48 · 9

KAKO SU AMERIKA I ENGLESKA POSTALE ZEMLJE METALSKE... uz priključenje Srbije & Regiona

Teškometalni Ikar protiv gravitacije

Sa mnogo manje pompe od one pridate obeležavanju 30. rođendana punka, ovih dana navršava se tri decenije od nastanka muzičkog pokreta koji je u godinama koje su usledile dobio naziv Novi talas britanskog heavy metala

Nenad Pejović

Razlog za odsustvo slavljeničke atmosfere povodom 30. rođendana Novog talasa britanskog hevi metala može biti manjak svesti o stvaranju istorije u odnosu na bučnu i besnu stariju braću iz ’77, ali i činjenica da su udarne formacije ovog pravca (Iron Maiden ili Def Leppard) odavno prevazišle njegove okvire, postavši u međuvremenu planetarne rok institucije. Za to vreme pozadinski ešaloni poput benda Diamond Heada zadovoljni ulogom preteča koji su ostavili na Metallicu. A institucija poput nje nije zaboravila svoje temelje, donoseći sebi egzistencijalnu sigurnost obrađivanjem pesama starih asova.

 

Uobičajeno mišljenje o svetom hard rok trojstvu (Led Zeppelin - Deep Purple - Black Sabbath) kao glavom izvoru inspiracije udarne trojke iz 1979. (Iron Maiden - Def Leppard - Saxon) tek je donekle tačno, kao što i sam pravac predstavlja nešto što je ustanovljeno tek naknadno.

Prvo, koliko god da su energija i okrenutost mistici i mitologiji pomenutog trojstva predstavljali ključni zdenac metalske inspiracije, toliko je i postepeni nestanak ili gubljenje fokusa Zeppelina, Purplea i Sabbatha stvorilo rupu koju su mlade snage punile zvucima o kojima se više nije moglo govoriti kao o hipertrofiranom bluzu. Jer, bluz, kao muzička forma, od doba NWOBHM sve ređe obitava u metalnom Vavilonu.

Osim toga, Motorhead ili Whitesnake kao nezaobilazna imena u priči o NWOBHM su krajem 70-ih već imali uveliko izgrađenu reputaciju. Samog Lemmyja ni najmanje nije bilo briga da li mu bend pripada više panku ili NWOBHM-u, dok su drugi, poput takođe afirmisanih Judas Priesta ili Scorpionsa (sa prvim izdanjima koja duguju podjednako hard roku, kraut roku i psihodeliji!), ekspresnouskočili u zahuktali čelični voz.

Za utvrđivanje porekla genetskog koda NWOBHM-a nemoguće je zaobići pompeznost američkog hevi roka 70-ih (Aerosmith, Kiss, Alice Cooper, Journey…). Konačno, na prelazu sedme u osmu deceniju tri velika pravca sa prefiksom „novi“ (talas, romantizam i talas britanskog hevi metala) egzistirala su sasvim miroljubivo jedan pored drugog, za šta je najočigledniji primer meteorski uspeh Billyja Idola.

Kao i u svim art istorijama, tako se i u rokenrolu račvanje reka i pritoka odvija dok se vode ne uliju u veliko rokenrol more u kojem različiti oblici plivaju nesmetano jedan pored drugog kao deo zajedničke baštine.

Ukratko, značaj ovog pravca svodi se na konačno utemeljenje žanra u poslednjem periodu hladnoratovske paranoje, tako da su prvi izlasci u javnost ovih grupa, a koji danas ne deluju tako ekstremno kao onda, predstavljali poslednje izraze pomalo zaboravljenog straha od nuklearne kataklizme.

Zastrašujući efekat koji je hevi metal tada po pravilu imao donekle se da objasniti psihomehanikom horor filma i književnosti, koji u tom periodu takođe formiraju svoj moderan oblik u kakvom i danas postoje: uzemljenje slobodno lebdeće anksioznosti od armagedona u teškom zvuku i sadržaju čija težina ne daje strahu da ode suviše visoko. Ili, da se na prihvatljiv način kanališe (pubertetska) agresivnost.

No, o istoriji, tumačenjima, sociološko-fenomenološkim psihologiziranjima na temu hevi metala ispisane su čitave biblioteke.

Svega će biti, al' nas nikad više

Osvrnimo se radije na pitanje kako je britanska kanonada rifova odjeknula na brdovitom južnoevropskom poluostrvu. Uglavnom preorijentacijom bendova koji su u godinama pre 1979. već bili na tragu metalske zlatne žice. Vatreni Poljubac je u to doba već uveliko bio afirmisan sastav pod šifrom 100% rokenrol, koja je neretko značila i stoprocentni hevi metal, tako da bi se Milić Vukašinović mogao uzeti kao Lemmy yu roka.

Nezaobilazne su i Divlje Jagode, koje su od pesmica o Patkici i Bubiju, Led Zep uticaja i ekskurzijskih balada (“…djevojko u sukobu s Titom…”) sa prva dva albuma brže-bolje uskočile u teškometalni voz sa Alenom Islamovićem kao pevačem, uredno isprativši transformaciju glavne HM struje u kosati metal tokom engleske avanture benda (Wild Strawberries, 1986). Eventualno, vredi pomenuti slovenačku Pomaranču, koja se početkom 80-ih više nadovezala na tvrdi party&chicks pristup AC/DC.

U izvesnoj meri, Riblja Čorba bi se mogla uvrstiti u red bendova HM struje. Iako prvih šest neprevaziđenih albuma i te kako sadrže većinu bitnih odrednica žanra u nastajanju, srce najpopularnijeg beogradskog sastava svih vremena otkucavalo je pre svega ritmom 60-ih: na omotu Pokvarene mašte i prljavih strasti Miša Aleksić pozira sa omotom ploče Beggars Banquet Rolling Stonesa.

Zato, bez mnogo dileme, najzanimljiviju pojavu domaćeg roka nastalu pod uticajem NWOBHM-a predstavljaju beogradski Gordi. Najpre, bend je snimio tri svirački kompetentna albuma (1978: Čovek, 1979: Gordi 2, 1981: Gordi III) sa uplivima prog roka i psihodelije, a koji su s pesmama o šampionima sveta u pecanju na plovak, gledanju TV prenosa, štetnosti pušenja cigara, jugopatriotizmu (koji će u interpretaciji vođe Gordija dve decenije kasnije dobiti oblik SPS-patriotizma) ili boljem ukusu kabeze naspram ukusa alkohola završili u odeljku najbesmislenijih projekata yu roka.

Međutim, sa albumima Pakleni trio (1981) i Kraljica smrti (1982) bend je pod vođstvom nesporno nadarenog gitariste Zlatka Manojlovića napravio izuzetno samouveren zaokret ka čistokrvnom metalu kojeg se u sviračkom pogledu ne bi postidele perjanice NWOBHM-a. U naslovnoj numeri potonjeg albuma ritam nosi dupli bas bubanj, što se onomad i u širim okvirima od SFRJ scene nije moglo često čuti, otkako su ovaj način sviranja u rok uveli bubnjari kakvi su bili Ginger Baker ili Keith Moon.

Drastičnom promenom imidža preko noći i sa nespornim instrumentalnim umećem, Gordi predstavljaju domaći pandan britanskom metalu, isto onako uverljivo kao što su i njihovi savremenici sa Paket aranžmana vibrirali u skladu sa ostrvskim novotalasnim gibanjima. Pomenutoj izvođačko-kompozitorskoj umešnosti priključeno je i savršeno shvatanje žanra u ritmičkom, rifovskom, aranžerskom i pevačkom pogledu.

Baci tu cigaru

U trenutku u kome je cvetalo smelo cveće Novog talasa, kao i niz bendova koji su razrađivali uglavnom prevaziđene hard rok mustre, a o čemu svedoči hrpa zaboravljenih ploča iz neobično plodnog izdavaštva tih godina, Gordi su predstavljali sasvim odvojenu pojavu.

Međutim, razlog zbog koga i ova dva albuma predstavljaju tek groteskne komade u odeljku u kome su završila prethodna tri – ponovo su tekstovi. Stupidarijum koji je delovao sasvim benigno u prethodnoj fazi benda na ove dve ploče je metastazirao u metalsko vrištanje ni o čemu posebnom ili ni o čemu uopšte: otvarajuća pesma albuma Kraljica smrti govori o tome da je lova lova, i da je dobro imati je.

Tj. skoro ceo tekst ove pesme-haikua svodi se na ovu mudrost. Ukratko, mrtva trka u banalnosti i opštim mestima između tekstopisaca Smaka i Atomskog Skloništa na albumima Gordija podignuta je na nivo koji je i danas teško dostižan.

Tako su Pakleni trio i Kraljica smrti završili s jedne strane kao još jedno grešno zadovoljstvo jugo roka, a sa druge kao srpski/yu pandan temeljnim albumima žanra kakvi su British Steel (Judas Priest) ili The Number of the Beast (Iron Maiden). Jer, od Gordija započinje metalna era srpskog/ex-yu roka, koja će preko srazmerno retkih grupa tokom 80-ih (Dr. Steel, Legija, Bombarder ili Heller) evoluirati u jedan od najzastupljenijih žanrova na današnjoj sceni, sa pandanima skoro svakom od desetina HM stilova koji su se razvili od 1979. naovamo.

A ako sudimo o krošnji po onome što je bilo u semenu, ima logike u tome da nijedna današnja domaća HM postava nema status na domaćoj sceni kao npr. Iron Maiden na engleskoj – što govori koliko o sceni, toliko i o njenim protagonistima. Ili, da domaćoj publici ipak odgovara mekša varijanta tvrdog zvuka čiju su zastavu tokom 80-ih pronosili Kerber, Osmi Putnik ili Griva.

Ima tu i poneka pouka: rak-rana našeg roka (pa i svega ostalog) nije, kao što se obično misli, bilo večito kaskanje za trendovima koji su nastajali po prestonicama rok biznisa. Primer Gordija pokazuje da i pored zavidne egzekutivne moći benda, svest njegovih članova nije bila dovoljno razvijena kao muzika kojom su se učvrstili na poziciji pionira ovdašnjeg metala.

I drugo, banalni tekstovi Gordija danas se teško mogu sresti čak i kod apsolutnih početnika, što pokazuje da, opet nasuprot uvreženom mišljenju, na domaćoj sceni nekakvi pomaci postoje. Druga je priča što današnja srpska biznis-šema teško da može da iznedri jednog Sinišu Škaricu (tadašnji urednik Jugotona), koji će sa Paklenim triom i Kraljicom smrti napraviti unosan posao.

Od rifa do rifa

Od feljtona Teška vremena prošla je čitava večnost. Neki navodi se teško mogu sporiti, poput onog da je hevi metal u osnovi mačo muzika. Na stranu pojavljivanje ženskih glasova u metalu u poslednjih desetak godina, još je nemoguće pronaći ženske HM pandane najvećim rok heroinama. Zanimljivo je, međutim, da je ulogu Lestera Bangsa ili Greila Marcusa domaćeg metala preko brojnih intervjua i tekstova odigrala novinarka Jadranka Janković.

Ipak, posle tri decenije od nastanka i bezbrojnih transformacija i mutacija, kako hevi metala tako i rokenrola u celini, nasleđe Novog talasa britanskog metala postalo je ravnopravan činilac moderne muzike. Ne samo da se na svaku ondašnju primedbu konzervatizmu HM bendova i publike može odgovoriti navođenjem niza sofistiranih i krajnje promišljenih grupa, već je i sam metal postao normalan deo svakodnevice.

Sprdanje na račun glupih, anticool metalaca (poput pitanja na temu albuma Divljih Jagoda: Konji – šta je tu ime benda, a šta albuma?“) transformisalo se u lamentiranje nad metalskim imidžom turbo-folk Tin Pan Alleyja. Ili možda niste primetili da je mlataranje glavom sa uspravljenim kažiprstom i malim prstom odavno prihvaćen pop kulturni ritual?

Možda je to metalu ponešto oduzelo od oštrice, možda su ga Beavis&Butthead učinili još jednim sadržajem industrije zabave..., tek, posle svega jedino pravo pitanje na koje svako ponaosob može da da odgovor jeste hamletovska dilema iz vremena kada je Hit nedelje Radija 202 poprimao dimenzije Termopilske bitke.

Dakle, koliko vas je za Iron Maiden?! Dobro, a koliko za… Metallicu!? Voivod? Slayer? Napalm Death? Tool?…



Komentari

  • Gravatar for tomislav zegura
    tomislav zegura (gost) | 21.03.2009. 22.09.05
    HM ,bas zanimljiv Nenadov prikaz koji me je natjerao da procitam i textove iz Dzubox arhive. Naime ,20 godina sam vatreni hm fan (ne zapostavljajuci ni druge vrste muzike ,kojima istina vecina mojih hm saboraca nije bas sklona...) imao sam uvijek neko svoje misljenje o zanru ,trudeci se da sagledam i vrline i mane. Ponovo sam se preispitivao nad textovima iz Dzuboksa, moguce je da je iz perspektive '81 sve izgledalo tako, ali cini mi se da je isuvise negativnog okruzuje pomenute prikaze ,mada su neke stvari tacne i jos uvijek postoje, mada se hm jako razvio umedjuvremenu ,narocito u omrazenim devedesetim. U toku te dekade HM se razvijao,dogadjali su se novi pravci, npr Sepultura na velika vrata uvodi world muziku ali nazanimljivije promjene desavaju se u evropi (doom, goth , norveski black ,geteborski death,italijanski power, grcki ,portugalski bendovi, holandska scena...).Jedina,tj najbitnija razlika u odnosu na 70te i 80te je u tome sto hm nije bio trend, tj nije medijska paznja bila tolika ,sto je rezultiralo zdravim razvojem muzike,a umanjenim aspektom kulta rok star pozeraja koji je vrhunac dozivio u 80tim sa ljigavim glam hairy americkim bendovima ... Nakon svega hm je opstao ,razvija se , posjeduje istina i danas crtu konzervativnog ,ali ni priblizno toliku kolika se cinila domacim kriticarima 81. Istina, na polju domaceg zvuka je bila prava katastrofa i tu se apsolutno slazem sa Nenadom ,danas je nesto bolje, ali ne sasvim...
  • Gravatar for mile
    mile (gost) | 21.03.2009. 23.09.54
    gledao sam saxon pre mesec dana u zagrebu, dede ne posustaju. biff byford je nevidjen lik.
  • Gravatar for najgorost
    najgorost (gost) | 23.03.2009. 08.41.13
    mnogo toga u svemu je izlišno pričati i te priče o godini panka i godini ovog onog obične su novinarske izmišljotine... Mainstream ako shvatite šire o Madonna/Jasckon/Britny, dosta stvari postaju jasnije - mainstream je sve čija prodaja pređe milion. Pank je za mene postojao i 60tih, čemu ta etiketa proto pank? pank se krajem 70-tih probio u mejnstrim i nastavio da nakon raspada ili lošijih izdanja nekih ključnih bendova da bitiše i u 80-tim, ali ne u mejnstrimu. Slična priča je i sa HM. Tokom čitavih 70-tih on je bio jedan najpopulanijih pravaca. Pogledajte ko je tada punio stadione? Zeppelin, Purple, Kiss! Onda je došla ta priča da se pojavio NWOBHM bendovi, u jednom od zadnjih Džubox izdanja sa Iron Maiden, Harris jasno tvrdi da ta priča o NWOBHM iskonstruisana. NWOBHM se nikad nije desio, Judas Priest i Motohead nisu dio te priče jer su stariji, a ubjedljivo najgori HM bend svih vremena, Def Leppard naročito. Dakle 80-tih je metal bio mainstream kao punk 70-tih. Dobro, desio se dobro isporduciran Nevermind ali sva stvar je otišla u k... jer ključni Hear Metal bendovi iz 80-tih nisu više imali hitove. Guns i Metallica su i dalje bili popularni jer su imali solidne albume, Motley Crue, Posion, Bon Jovi i Leppard nisu jer su u to vrijeme isprašili svoje. Po mom skromnom mišljenju, najuzbudljiviji pravci u par posljednjih decenija su upravo desili u metal muzici sa kraja 80-tih, vrijeme "pametnih" crossover metal bendova, poput FNM, Janes Addiction, RHCP, Living Colour, pa i Soundgarden, koji su po meni kombinacija Sabbatha i Velveta, morate priznati lud spoj. Pearl Jam su recimo kombinacija Zeppelina, Who i HC Californijskih bendova. Bil Corgan za uzore navodi Priest i Sabbath. Ma ni taj Seatle nije postojao!
  • Gravatar for osam sedam
    osam sedam (gost) | 23.03.2009. 08.50.54
    ponekad pomislim da ovaj žanr postoji da bismo ga ismevali. hail to that.
  • Gravatar for devet deset
    devet deset (gost) | 23.03.2009. 11.21.16
    @ osam sedam ,samo ti ismevaj , what goes around comes around @ najgorost delimicno se slazem sa tobom, u sustini neki pokreti i pravci jesu postojali ali su im novinari (u saradnji sa muzickom industrijom) dali pravac, ime (NWOBM, thrash ,grunge...) , narocito tokom kasnih 80tih,ranih 90tih u vremenu pre interneta, od recenzija nekih novinara zavisila je prodaja albuma, sto nam govori koliko i kako je sav biznis tada funkcionisao .Izdavaci su formirali ukuse insistirajuci na imidzu bendova/fanova, raspolozenju (npr depresija se dobro prodavala u doba grungea) , a casopisi i MTV sve oblikovali i plasirali na trziste . Naravno ,kod nas ,zbog odrastanja u drugacijim uslovima, nije se to u potpunosto shvatalo , vec su mnogi novinari veoma naivnio ,ali i iskreno pisali o svojim ljubimcima (sto je vidljivo i u Ritmu npr) , naravno upecavsi se na sve zamke i ideoloske podele, tome smi i ovako skloni :)
  • Gravatar for Arf
    Arf (gost) | 23.03.2009. 11.28.55
    Ljudi dva metal albuma Gordija uopste nisu losa. Cak stavise dobri su! Dajte priliku pogotovo "Kraljici smrti".
  • Gravatar for Brian Tatler
    Brian Tatler (gost) | 25.03.2009. 00.29.23
    NWOBHM je jedan od mojih omiljenih muzickuh pravaca...
  • Gravatar for pilot babo
    pilot babo (gost) | 26.03.2009. 17.38.39
    Najbolji je, ipak, Bombarder. METALNI BOG SIŠO JE SA NEBA DA BUDE S ROKERIMAAAAA!
  • Gravatar for Radomirović
    Radomirović (gost) | 31.03.2009. 14.30.19
    Na stranu materijalne greške u tekstu, on i nije tako loš posebno ako se uzme u obzir "internet lokacija na kojoj se nalazimo"(c), ali se oseća iz njega (teksta) nesimpatična doza želje da se podsmeva žanru, što i nije toliko teško s obzirom na to da je i sam žanr prilično kompulzivno ekspresionistički. Ono što na žalost ovde fali je mogućnost realnog razgovora i rasprave jedan na jedan. Nije teško podsmevati se tekstovima i nastupima Gordih i Divljih jagoda, samo što se kao što rekoh, ne treba podsmevati žanru, a pogotovu iz vizure 80'ih ... pa šta onda reći za sada "omiljeni i svi se kunemo u njega" Depeche Mode"? Meni je teško da ne urlam od smeha kada čujem Just Can't Get Enough. Teško da mogu tu pesmu odvojiti od Mothern Talking - Brother Loui Loui ili kako li se to već piše. Dalje - ovde je oduvek bila izražena težnja da se bude veći Papa od Pape, i bilo je zastupljeno neko čudno shvatanje popularne muzike (Ritam-B92-Popboks), pa se zato i vidi elementarno nerazumevanje događaja na ostrvu i preko okeana ... taj isti Kurt Kobejn je kao svoje prve idole isticao Kiss i Black Sabbath, a svako ko je iole pažljivije pratio poslednje radove Nirvane (da ne pričamo o tome šta su pričali Groll i Novoselić posthumno) je primetio lagani zaokret ka hard roku i HM-u. Samo je to teško priznati ... Što se tiče izjave gospodina Kornela o Smithsima - slično ćete čuti od 99,9% američkih muzičara i to nije nimalo začuđujuće. Smithsi su bili modni trenutak koji Amerika nije razumela. Muzika Smithsa je ... pa budimo realni ... smešnjikava.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.

NAPOMENA:

Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.

Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.

Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.

Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.

Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.