“Šaljem ti dva Marthina teksta koja su potpuno genijalna. Ne pamtim kad sam pročitao nešto tako iskreno i oštro. Ti me donekle podsećaš na Marthu. Imate isti spirit i taj blagi prezir prema muškarcima. Ovaj njen album si mogla i ti da snimiš bez problema” – stiglo je jedne večeri na Svetlanin mail
Dragi V,
Tvoje muzičke fascinacije i način na koji „do imbecilnosti“ obožavaš tvoje lude žene iz rock ‘n' rolla, svaki put me iznova ostavljaju bez reči. Ovoga puta posebno. Znaš da ja uvek sa rezervom primam te tvoje „opsesije“ o kojima me izveštavaš na nedeljnoj bazi, ali im redovno dajem „šansu“.
U
Marthinom slučaju, najviše su me zapravo odbijali taj hype koji se vrti oko njene „lude & wow! talentovane“ porodice i ta idiotska novinarska potreba da među novim kantautorkama (opet) traže novu Joni (koja je, znamo, nezamenjiva i neprejebiva). No, posle tvog upornog insistiranja da čujem faking pesmu
Bloody Motherfucking Asshole , konačno sam se predala. Pazi, pesma sa takvim naslovom u najmanju ruku mora da zaintrigira bar na jedno slušanje. Heh, s pravom si baš taj tekst izabrao za ilustraciju njene pesničke genijalnosti. Pucala mi u srce, bre! I neviđen mi je trip kako bez imalo egzaltacije i egzibicionizma izgovara tu „optužbu“, a osećam da je boli do bola.
No, pre nego što nastavim ovu sumanutu ispovednu analizu evo ti u nastavku kako sam „profi“ recenzirala album, trudeći se da se uzdržim od padanja u nesvest. Jebiga, ljudi kad čitaju previše lične stvari, mogu lako da pomisle da je neki poseban egomanijački trip u pitanju, a to, naravno, ne bismo želeli...:)
Apsolutna miljenica ugledne alternativne štampe poslednjih meseci je mlađa sestra Rufusa Wainwrighta (ruku na srce što na omotu albuma izgleda kao mlađa sestra Mariah Carey ). Njen dugoočekivani debi album konačno se pojavio u prodaji prošlog meseca i - vredelo je čekati (ne da sam ja bila od tih, ali svejedno). Raskošni kantautorski izraz koji balansira između alt countryja šezdesetih i jazzy-popa sedamdesetih i alt rocka osamdesetih, ima svoje korene u muzici mnogih heroina tih vremena: od Laure Nyro, Joni Mitchell, Bette Midler, Linde Rondstat, Phoebe Snow, Victorie Williams, Marie McKee. Specifičan vokalni izraz i veoma lični tekstovi oblikuju Marthinu strast najvatrenijim bojama i stvarajući slušalačku zavisnost koju nećete odmah ni osvestiti. Aranžmani skladni - od svedenih akustičnih do bogatih multiinstrumentalnih, produkcija retro - hippy chic. Antologijske pesme su Bloody Mother Fucking Asshole, Factory, Far Away, Ball and Chain, TV Show. A ostalih osam su odlične i svako će sigurno naći nekoliko svojih favorita. Sigurno jedan od ozbiljnih kandidata za album godine.
A sada još kratko (kao:) da se vratim padanju u nesvest.
Taking me down off this cross
Lay me down, down, down in the dust
Whoa, love, take my hand across the crowd
I have been digging underground
Potresna mi je ova iskrenost. Teška. Ne mogu uvek da je slušam. Zato što me podseća na moje rane. Koje nekad sama raskopavam, nekad mi drugi pomažu. Z ato valjda kažeš da sam ja mogla da snimim ovaj album. Taj blagi prezir prema muškarcima, ne znam, verovatno si u pravu. Čujem to kod nje, osećam ponekad kod sebe. Jebiga, to su ti posledice izneverenosti i tuge. Pitam se koliko je to trajno, i da li to neko može da promeni. Ne bih volela da omatorim kao neka cinična, ogorčena žena.
Jake žene su ti zajebana kategorija. Neke postanu takve jer nemaju izbora. Neke su rođene takve, sa muškom glavom i ženskim srcem – cenim da je njima najteže jer same moraju da nauče da žive s tim, a i onaj ko hoće da bude s njima mora to da nauči.
Kad sam bila mlađa, neiskusna olako sam diskreditovala žene u muzici, nekako su frajeri uvek zvučali i izgledali ubedljivije, čak i kad su pričali o istim stanjima i osećanjima. Muškarcima se nekako više veruje, iako oni lažu mnogo više i češće, nesvesno ili svesno... E lepo je rekla Sheryl cupi Crow Lie to me, I promise I'll believe ... I tu autodestruktivnu strast koju ima svaka jaka žena tako snažno osećam kod Marthe:
And I don't care if you
If you love me tomorrow just
Love me tonight & I
I will be all right
I'll be all right
Until tomorrow night
Poslednjih godina više osluškujem žene. Možda zato što je svet i dalje neviđeno konzervativan i strog, bespogovorno muški, bez obzira na emancipaciju, i žene koje svoju intimu beskompromisno dele sa drugima nesvesno postaju junakinje moje svakodnevice.
Znaš da ja ne verujem u mučenički koncept, koji mnoge žene, posebno ovde, prihvataju kao neki uzvišeni životni ideal. Zato obožavam Marthinu drčnost sa pokrićem. I tu me najviše podseća na Joni. Ume da ga „zavuče“ onako bez pardona. Pa ko živ - ko mrtav. U tom njenom „otvaranju“ u pesmama najviše me osvaja to koliko je usamljenost njena slabost i njena snaga, koliko čezne da se preda nekome, koliko je u stanju sve da sjebe radi slobode, a zbog ludila, pms-a i lošeg dana i koliko je svesna koliko vredi. Savršena mera oštrine, patetike i hrabrosti - kakva poezija!
Čoveče, ispade pismeni iz srpskog, jeeee... Znaš me kad se raspričam, nema kraja....
Elem, lepo su rekle pametnije, teško je biti žena, ali je divno biti žena. Evo ti još jednog dokaza.
p.s. Dragi moj, ovo ti je album za nas koji spavamo sami.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.