X&Y je potvrda zašto Coldplay zaslužuju status koji imaju. Niko nije izneveren. Moguće je da će čak i pojedini raniji mrzitelji, ako ništa, krišom pevušiti neke pesme.
Svaka generacija treba da ima svoj U2
Lepo je govorio Zaratustra, citiraj Straussa u bilo kojoj prilici - i eto zgoditka. To što sam početak albuma X&Y podseća na zlatne trenutke velike Odiseje u svemiru: 2001 , možda uopšte nije slučajnost. Ne u smislu poređenja veličine umetničkih dela, već u smislu tema i ideja koje su se vrtele po glavi Chrisa Martina tokom poslednje dve godine. No, ovo je samo bio nasumični zamajac. A sad ozbiljno.
Neki ljudi loše podnose pritisak. Chris Martin nije jedan od tih. U trenutku kad nisi omanuo sa kritičnim drugim albumom, već svi čekaju “treću sreću”; kad si vlasnik najskupljeg “nedostatka inspiracije” na svetu, te samim tim sudbina više hiljada zaposlenih u tvojoj diskografskoj kući visi o istoj; kad u kući imaš trudnu ženu, koliko god divnu i pitomu; kad je američkoj publici neko obećao novi Joshua Tree - život može da izgleda prilično napeto. Njegov odgovor pred pristrasnim sudijama i publikom željnom krvi, jednostavan je i realan “Ja sam na vrhu, ne mogu nazad. (Square One )”.
Od kada su
Coldplay postali najveća (“neizakana”, nemistifikovana) grupa na svetu, muči me jedno pitanje: šta je to u pojavi i umeću njihovog frontmena tako neodoljivo i prijemčivo, a opet ne banalno ili glupo, ne previše komplikovano ili pretenciozno, što ih čini voljenim/poštovanim od strane šarene milionske publike. I onda mi je jedan pametan muškarac na pitanje šta ga odbija kod njih, rekao: “Ne volim tu sračunatu sentimentalnost u njegovoj muzici”.
I zaista, to se čini kao dobro sročena definicija njegovog uspeha. Konačno, zar nismo svi bar ponekad bar pomalo sentimentalni. A mnogi uvek i mnogo. To je valjda ono što njegov izraz čini tako dopadljivim i komunikativnim. Bilo da je sentimentalnost emocija u samim pesmama, ili se oseti u atmosferi, kao sećanje na neka druga, bolja vremena. On nije otuđeni i neprilagođeni Thom Yorke, nije lajavi i potrošeni Noel/Liam Galagher, nije ni napaljeni učenik i lider Jack White. On je taj plačljivi, zapitani a samouvereni dečak, nenametljivo svestan svoje uloge na sceni i u svetu. O tom aspektu najviše govore tekstovi na novom albumu.
Sa jedne strane, tu je introspekcija - manje intimnog a više filozofskog tipa. A sa druge strane, tu je podsticajna “poučnost”, shodna njegovoj “odgovornosti” prema svetu kome se obraća. Konačno, i naslov albuma predstavlja nekakvu enigmu: X (kao bivši) + Y (kao zašto), zapitanost i strepnja kao dominantna raspoloženja, kao omiljene nepoznate u svakoj jednačini.
Pa dobro, kakav je novi album? Pa, super je. Zaista. Bez mnogo (prethodnog) filozofiranja. Na stranu sve na šta svesno ili nesvesno podseća, a nekad neverovatno podseti na ono što svi znamo. Na stranu što će nam buduća hipereksploatacija u medijima ozbiljno zgaditi neke pesme. Ali to su žrtve koje se moraju podneti zarad popularnosti.
Chris Martin je poslednji hipik među japi super zvezdama. Koji su ideali i snovi, teško je dokučiti, ali neke velike ideje i želje ima. Za razliku od većine njegovih velikih i uticajnih kolega, on zna da je na vrhu i želi (zna i kako) tamo da ostane. I to je ona gorepomenuta, odbojna sračunatost.
Pritisak s početka priče je donekle učinio da se ovaj album očekivao kao najposebnije novorođenče, spasilac muzike i sveta, i svest o tome će izvesno uticati na njegovo procenjivanje u najrazličitijim krugovima slušalaca muzike. Ali kad se to ostavi po strani, X & Y stoji kao odličan album, prepun singlova i budućih mega hitova (White Shadows, Talk, Fix You, Sqare One, The Hardest Part, Low, Swallowed In The Sea ).
X&Y je potvrda zašto Coldplay zaslužuju status koji imaju. Niko nije izneveren. Moguće je da će čak i pojedini raniji mrzitelji, ako ništa, krišom pevušiti neke pesme.
Ja sam istinski počela da slušam muziku kada sam u šestom razredu sa najboljom drugaricom otkrila Unforgettable Fire u kolekciji ploča njenog starijeg brata.
Želim da verujem da će neki osnovci zavoleti muziku zahvaljujući ovom albumu.
Svaka generacija treba da ima svoj U2.
Kralj je mrtav. Živeo kralj!
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.