Album zvuči izvanredno privatno, toliko privatno da postoji opasnost da, prilikom slušanja u neadekvatnom raspoloženju, zazvuči neumesno i nametljivo ili, još gore, zamiriše na puki uplakani manirizam
Pozajmljenice, parafraze i ostale reference na radove drugih muzičara u imenima bendova, albuma i pesama obično ne najavljuju visok kvalitet. Nekad je u pitanju bleda imitacija, nekad umereno do znatno (ne)spretna parodija, nekad izraz poštovanja. Ponekad, međutim, ovakav gest podrazumeva nešto što ima veću težinu od svega toga zajedno.
To je slučaj sa četvrtim LP-jem američkog sastava
Okkervil River, albumom čiji je naziv preuzet od pokojnog folk-rock barda
Tima Hardina (1941-1980). Jedna dirljiva pesmica poslužila je elokventnom eruditi Willu Sheffu, lideru Okkervil River, kao inspiracija i okvir za konceptualni album. Njegova ideja leži prvenstveno u motivima koji se tiču emotivnih koordinata, a ne u priči i likovima.
Da bi se naslutilo gde se završava Tim Hardin a počinje Will Sheff, dovoljno je uporediti Hardinovu Black Sheep Boy sa obradom koja otvara istoimeni album Okkervil River. Nepretenciozna i apsolutno tužna Hardinova pesmica obučena je u post-lo-fi ruho koje vrvi od detalja, obojeno izrazito zagasitim tonovima technicolor sazvučja koja počinju da odvijaju recentnije uticaje kojima odiše muzika Okkervil Rivera.
Oni se ovim albumom kandiduju za mesto među samim kremom ljubimaca moderne indie kritike – The Microphones, Bright Eyes, Sixteen Horsepower i, najizrazitije, Neutral Milk Hotel. Provejava, slučajno ili namerno, i sličnost sa Xiu Xiu, kroz mestimični vokalni izraz primeren tuširanju ključalom vodom.
Albumu ne nedostaje ni hukova ni ornamenata. Ne nedostaje mu čak ni žig originalnosti preko silnih uticaja: iako je zvučna arhitektura albuma derivativna, pesme koje ga čine zvuče sasvim lično. Upravo tu leži potencijalno najjači, ali i najriskantniji adut Willa Sheffa. Black Sheep Boy , naime, zvuči izvanredno privatno, toliko privatno da postoji opasnost da, prilikom slušanja u neadekvatnom raspoloženju, zazvuči neumesno i nametljivo ili, još gore, zamiriše na puki uplakani manirizam.
Neka privatnost autora ostane u zajedničkoj ravni sa privatnošću slušaoca, gde joj je i mesto. Monolitna izbedačenost ovog albuma ne dozvoljava mu da dosegne velike pop visine, ali mu omogućava da, naiđe li na odgovarajuće uši, dopre do velikih dubina intime slušaoca. Eventualna suštinska relevantnost Black Sheep Boy ne leži ni u dosledno sprovedenom konceptu, ni u veštom kanalisanju modernih uticaja. Te osobine ga, uz jednostavnu činjenicu da je Sheff solidan songwriter, čine prosto homogenim indie izdanjem kvaliteta koji nije zanemarljiv, ali nije ni vrtoglav.
Ono što preostaje je isključivo u domenu intime, odnosno (ne)podudarnosti emotivnih okolnosti koje Black Sheep Boy opisuje sa okolnostima iste prirode u kojima muzika koju donosi zatiče slušaoca.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.