Svaki novi korak na ovom albumu, sve do pred sam kraj, vodi do nove lepote i nove nade. Od prvih tonova pred slušaocem se otvara pažljivo građena, koherentna, veoma dosledna i dovršena zemlja – ne država – puna optimizma
Meni se to dogodilo prevrtljivog, dekadentno-slobističkog septembra 2000. godine. U nastupu jednog od svojih akutnih napada kupovine britanske muzičke štampe, u oba magazina (Select i Q) do kojih sam tada došao, pročitao sam to neobično ime.
Á gatis Byrjun tek što je zapljusnuo svet, a četiri mladića sa Islanda već su, među večito egzaltiranim britanskim novinarima, bili nazivani superzvezdama.
Čari Napster a, tada nezaobilazne alatke za razmenu fajlova preko Interneta, omogućile su mi da Sigur Rós doživim neposredno, mimo varljivih pokušaja da mi se njihova muzika opiše tekstualno.
Moj prvi izbor bio je singl
Svefn-g-englar, što se, zbog njegovog trajanja od oko 10 minuta pokazalo kao loša ideja. Ogromni fajl predstavljao je preveliku knedlu u uskom grlu provincijskog dial-up a. Međutim, i tako nedovršen, pružio mi je nekakav uvid. Zvučni pejzaži u kojima nema žurbe, instrumentalni slojevi u službi čudesne muzičke gradacije, kroz koje se probija neopisivi glas Jóna ?óra Birgissona, sve, nažalost, naglo prekinuto digitalnim anuliranjem. Odmah sam se bacio na
skidanje Starálfur. Pošto sam čuo taj idiosinkratički komad savršene muzike, povratka nije bilo.
Nešto kasnije sam, zahvaljujući prijateljici iz Njujorka, dobio Á gatis Byrjun, koji je učinio da sa Sigur Rós uspostavim specifičan odnos beskrajnog poverenja, zahvaljujući im na još jednom (a bilo ih je nekoliko u mom životu) proširenju doživljaja pop muzike. Takk, Sigur Rós. Tako bi se to reklo na islandskom.
Á gatis Byrjun je jedna od onih ploča koje nisu na prodaju. Uvek sam je doživljavao fragmentarno, kao krhku celinu koju nisam mogao da delim ni sa kim.
Nakon prvog albuma
Von (1997), koji je donedavno, barem sa zvaničnog izdavačkog stanovišta, predstavljao endemsku islandsku pojavu, i njegovih samodovoljnih mladalačkih kvaliteta u kojima se moglo tek nazreti kako će u XXI veku zvučati Sigur Rós, te albuma
Von brig?i (1998) sa remiksima pesama sa debija,
Á gatis Byrjun (dobar početak) predstavljao je upravo to – novo poglavlje za njih, ali i za mene. Zanimljivo je da je tekst tog poglavlja bio ispisan izmišljenim jezikom.
Hopelandish je Jónsijev izum, navodna kombinacija islandskog, engleskog i zaumnog jezika koji jedini može da podnese intenzitet doživljaja i osećanja kojima je ova muzika nabijena.
Izbegavanje da se pesme imenuju (kao lažni korak ka konceptu) i katkad, za moj ukus, previše sirovih prog rock elemenata karakterišu naredni album () (2002). Doživeo sam ga kao blago izneverenje imaginarnog sporazuma sa bendom, koji kaže da Sigur Rós uvek moraju isporučiti upravo onakvu muziku kakvu u svojoj intimi držim za savršenstvo.
A tri godine kasnije?
Na prvo slušanje sam znao da je Takk... još jedna ploča u mojoj kolekciji koja neće biti na prodaju. Izjave članova grupe su mogle da nas zavaraju da se radi o konceptualnom albumu, navodno zaokruženom pričom o dečaku Glósóliju koji polazi na pohod u potrazi za izgubljenim suncem. U kasnijim intervjuima takvi iskazi su negirani.
Ukoliko među pesmama postoji nekakva narativna veza, čini mi se da ona nije u skladu sa najavama. Nema na tom pretpostavljenom Glósólijevom putovanju onakvih prepreka, iznemoglosti, ponora nade i bezizlaznosti kakve su susretali svi slični junaci, od Gilgameša do Froda Baginsa i dalje.
Dapače, svaki novi korak na ovom albumu, sve do pred sam kraj, vodi do nove lepote i nove nade. Od prvih tonova pred slušaocem se otvara pažljivo građena, koherentna, veoma dosledna i dovršena zemlja – ne država – puna optimizma.
Iako su tekstovi pesama ovoga puta na islandskom, Sigur Rós su konačno pronašli Hopeland, utopiju gde se govori hopelandish. Ona je ne-mesto i ima granice samo zahvaljujući dometima instrumentarija kojeg u njenom zamišljanju, stvaranju i održavanju koriste Jonor Birgisson, Orri Páll Dýrasson, Georg Holm i Kjartan Sveinsson.
Instrumentalni Takk...nas uvodi u prvi singl Glósóli za koji je snimljen i potresno lep video. I pored ambivalencije koja je naznačena slikom, optimistički ton prevladava. Hoppípolla samo pojačava takav utisak, gde u igri preplitanja klavira i gudača nastaje pesma koja čini da raširite ruke u srdačan pozdrav Hopelandu.
Saeglopur ima himnični naboj koji izaziva preskakanje srca u ritmu zadanom glasnim klavirom koga obavijaju Jónsijeve gitare odsvirane gudalom (svako kome se na ovom mestu jave Jimmy Page ili Creation, neka ih potisne).
Milanó je jedna od pesama koja je i dugo pre izlaska albuma svirana na koncertima. Kako nisam ljubitelj bootleg snimaka (pardon, snimaka uživo uopšte), tek sada sam je čuo. Ona mi služi i kao objašnjenje za dobre predosećaje ljubitelja Sigur Rós pred 12. septembar, kada se Takk... pojavio u prodaji.
Gotovo Radioheadovskim tretmanom, Gong započinje prodor melanholije u zemlju nade. Što se mene tiče, svaka savršena zemlja bila bi nepotpuna da u njoj nema mesta za to osećanje. Već Andvari ga ublažava kroz sporo talasanje koje izazivaju gudački instrumenti.
Album se završava dvema mirnim introspektivnim pesmama Svo Hljótt i Heysátan. Ništa neobično – rastanak sa Hopelandom je istovremeno prelep i tužan.
A svako sledeće slušanje donosi novu nadu.
Takk, Sigur Rós.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.