The Rakes nisu najduhovniji bend koji ste imali prilike da slušate, ali uspeli su da u jedva nešto više od 30 minuta na šarmantan, energičan i gotovo dokumentaristički način opevaju život mlade londonske radničke klase. Oni su ti uz koji ste mogli da odrastete
Možda ste imali priliku da čujete neku pesmu sastava
The Rakes na radiju i da pomislite kako je u pitanju još jedan u nizu britanskih bendova, NME miljenika koji sviraju nešto što zvuči kao „punk za novi milenijum“, šta god to značilo, i nisu ama baš ništa novo ni posebno.
A možda ste, opet, imali priliku da gledate njihov odličan nastup na ovogodišnjem Exitu, na kojem ste se posle treće pesme, iako niste planirali, progurali u prvi red, skakutali sa 16-ogodišnjacima i sasvim svesno rizikovali da zakasnite na nastup glavnih zvezda te večeri. I možda potajno priželjkivali da se privatavate sa pevačem Alanom Donohoeom posle koncerta u backstageu. (Uuups. zaboravite, molim vas, da ste pročitali poslednju rečenicu.)
Istina je da su The Rakes
novi miljenici NME-a, devet zvezdica i neverovatni hvalospevi u recenziji albuma svakako svedoče o tome, a takođe je istina da na albumu
Capture/Release nećete čuti ništa spektakularno novo. U stvari, svaka pesma zvuči poznato, kao da ste je čuli 100.000 puta do sada.
Sve to, naravno, ne znači da je Capture/Release loš album. The Rakes jednostavno liče na muziku koju ste slušali dok ste odrastali. Najverovatnije zbog toga što su i oni sami odrasli uz istu.
The Rakes nisu najduhovniji bend koji ste imali prilike da slušate, ali uspeli su da u jedva nešto više od 30 minuta na šarmantan, energičan i gotovo dokumentaristički način opevaju život mlade londonske radničke klase.
Prvih par pesama traju jedva nešto preko dva minuta, repetativne su (o čemu svedoče i stihovi iz pesme Retreat: Walk home, come down, retreat to sleep/ Wake up, go out again, repeat) i lako pamtljive. Na početku pesme The Gult (koja se bavi buđenjem u krevetu pored nepoznate, overweightosobe), čujemo glas Alana Donohea koji nam saopštava da slušamo istinitu priču.
I u to nema sumnje. Svaka pesma na ovom albumu zvuči iskreno i proživljeno.
Posle ovako energičnog početka, čiji su najsvetliji momenti već pomenuta The Guilt i prvi singl 22 Grand Job, sledi blago opadanje ritma i tu The Rakes počinju da zvuče dosadnjikavo, gotovo bezidejno, a repetativnost koja nas je na prvoj polovini albuma zabavljala počinje da zamara, što je naročito očigledno u pesmama Animals i T Bone.
Izuzetak je
Binary Love, (
Can't you just pretend, that we are more than friends?) u kojoj Donohejev glas na momente veoma podseća na glas
Pulpovog lidera Jarvisa Cockera, a u jedinoj pravoj ljubavnoj pesmi na albumu to nikako ne može da bude loše.
I taman kada ste rešili da izvadite CD iz plejera, jer tri dosadnjikave pesme zaredom je stvarno već suviše, The Rakes vas iznenađuju sjajnim završetkom albuma. Terror vas već u uvodnim taktovima osvaja snažnom bas linijom koja pesmi daje gotovo plesni karakter, a potom i jednostavnošću.
A završna Work Work Work (Pub, Club, Sleep), nepretenciozna i šarmantna, ujedno je i najbolja pesma na albumu.
I baš zahvaljujući toj nepretencioznosti, koja se jasno čuje čak i u produkciji, Capture/Release zvuči jednako sveže i zabavno na prvo i na deseto preslušavanje. Ovo sigurno nije jedan od onih albuma koji će obeležiti godinu i kojima ćete se iznova i iznova vraćati, ali ako je to neko opravdanje, The Rakes nisu ni nameravali da naprave takav album.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.