Da li ste se ikada zapitali kako zvuči pravi, arhetipski muškarac (ukoliko tako nešto uopšte postoji) kada pati? Jedan od mogućih odgovora mogao bi da glasi: kao Liam McKahey
Cousteau su sasvim sigurno najautentičniji superromantični bend na svetu, neopterećen velikim tiražima, sa jednim od najšmekerskijih vokala koje sam ikada čula. Priznajte da ste na
The Last Good Day Of The Year instinktivno počeli da njišete kukovima pre nego što ste shvatili šta vam se uopšte dešava, dok je
Talking To Myself postala instant
shiver pesma koja se sluša u rane jutarnje sate.
Posle solidnog
self titled debija i veoma uspešnog albuma
Sirena (2002), Cousteau zapadaju u velike probleme.
Davey Ray Moor, pijanista i čovek zadužen za pisanje svih pesama, napušta bend i Cousteau su na ivici da se raspadnu, čak u jednom trenutku menjaju ime u Moreau.
Ipak, posle trogodišnje pauze i brojnih nedoumica Liam McKahey, do tada nam poznat samo kao vlasnik prepoznatljivog vokala (vokala koji je možda i zaslužan za najveći deo šarma koji prati sastav Cousteau), počinje da komponuje pesme za sledeći album.
Na veliko iznenađenje, umesto očekivane propasti neiskusnog kompozitora, dobijamo vrlo ujednačen, raskošan i melodramatičan album. Da li ste se ikada zapitali kako zvuči pravi, arhetipski muškarac (ukoliko tako nešto uopšte postoji) kada pati? Jedan od mogućih odgovora mogao bi da glasi: kao Liam McKahey.
Album otvara Sadness, pesma nešto bržeg ritma, ali ne dozvolite da vas to pokoleba ili zavara, jer bez obzira na tempo, naslov pesme i tekst vam sasvim jasno nagoveštavaju o čemu je tu zapravo reč. Cousteau se nisu bitno promenili.
Već sledeća Sometimes vraća nas na dobro poznati, suštinski romantičan i melodramski raskošan Cousteau zvuk. Neki ovo nazivaju making out music. Neka im bude. Meni ova odrednica ni najmanje ne smeta.
Vokal na svakoj od ukupno deset pesama na albumu otpevan je osećajno i tačno, bez ikakve afektacije ili tragova ironične distance prema onome što se peva. Uostalom, da li bi imalo smisla ironično pevati stihove poput I never needed someone, like I needed you (pesma There She Goes)?
Najveći kvalitet i pomak u odnosu na prethodne Cousteau albume je upravo ta raskošnost, koja od pesama koje bi vam na ranijim albumima možda promakle stopivši se u jednu veliku celinu pravi potencijalne singlove. Dovoljno je pomenuti Sadness, There She Goes, Highly, To Sail Away, pesme uz koje počinjete da pevušite već na drugo slušanje.
Znam ja vrlo dobro da živimo u vremenu u kojem su ljudi odavno postali hladni i otuđeni, a melanholija nepoželjna. Ali stigla je jesen, koja je po svojoj prirodi depresivna, a ja ne mogu da zamislim bolji album kojim bih prekratila dosadno kišno poslepodne ove jeseni.
I baš zato što je jako teško napraviti jedan ovoliko romantičan album a ne skliznuti u ljigavo, patetično, jadno ili, još gore, autoironično, Nova Scotia zaslužuje ovoliki broj zvezdica.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.