Pesme sa tradicionalnim strukturama, melodijama koje se lepe za podsvest, pa i povremenim neortodoksnim vokalnim harmonijama, upravo čine ovaj album onim što jeste – jednim od (za sada) najboljih izdanja ove godine
Muzika njujorškog sastava
Animal Collective na prethodnim albumima (
Here Comes the Indian 2003;
Sung Tongs – 2004) opisivana je kao autentična i nemirna kombinacija psihodelije, eksperimentalnog rocka, (freak) folka, ambijentalnih zvukova i avangardne buke.
Čini se da je i njihovo novo izdanje prikladnije uporediti sa Dalijevim Snom prouzrokovanim letom pčele oko nara sekund pre buđenja nego sa bilo kojim nosačem zvuka. Feels je ambiciozan album koji zahteva pažnju i strpljenje, album koji pruža slušaocu onoliko koliko je ovaj spreman da uloži u njega.
Ponovna slušanja postepeno otkrivaju da Feels ispod površine odiše pop senzibilitetom više nego bilo koji od prethodnih šest albuma Animal Collective. Pesme sa tradicionalnim strukturama, melodijama koje se lepe za podsvest, pa i povremenim neortodoksnim vokalnim harmonijama, upravo čine ovaj album onim što jeste – jednim od (za sada) najboljih izdanja ove godine (za one koji su spremni da utonu u njegov idiosinkratični svet).
Feels moli da bude slušan u analognom formatu. Zvuci koji asociraju na morske talase i cvrčke u sumrak i tekstovi koji pominju šume, jabuke, pčele, bose noge, travu, višnje, bicikle i ribe utkani su u lične pesme koje su sekvencirane kao da pripadaju na dve strane LP ploče.
Imaginarna „prva strana“ uključuje četiri pesme i znatno je pristupačnija i više duguje klasičnom popu od „druge strane“, koja sadrži četiri hipnotične, intro-ambijentalne meditacije i završava se vokalno blue grass-informisanom Turn Into Something. „Prva strana“ je dosta kraća i sunčanija od „druge“ i na njoj se nalaze pesme sa najartikulisanijim melodijama na albumu (Did You See the Words, Grass i Purple Bottle).
Pa čak i tekstualno, dve strane se razlikuju – dok se „prva“ relativno direktno (naročito za Animal Collective standarde) koncentriše na ljubavne teme, „druga“ dodiruje motive žala za izgubljenim i propuštenim, strpljenja, odrastanja, melanholije i beznađa, ali se ni na jednom od njih ne zadržava dugo i jasno. Zbog svega ovoga, Feels se sluša slično albumima koje su Eno i Bowie napravili 1977.
Ovo je human album koji na svim nivoima funkcioniše u momentu. On posećuje emotivne prostore između detinjaste igre i „ubistva i silovanja“ i sonične prostore između lo-fi indie popa i avangarde. Kada bi „druga strana“ albuma bila kraća (čitaj: na momente, naročito kada su vokali nerazgovetni, blago je dosadna) i kada bi nasleđe klasičnog popa bilo osnova za više pesama, Feels bi bio pravi klasik.
Ovako, on je klasik samo za one koji su spremni da zagrebu do osećanja.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.