Lišen megalomanskih pretenzija i bahatosti tako svojstvenih gotovo svim prodavanijim rap izdanjima, ovaj album nudi gotovo zaboravljen i zasigurno potcenjen kvalitet - dobar ukus
Common Sense je rođen kao Lonnie Rashied Lynn i odrastao je u južnom Čikagu, u kraju kojem hip-hop i nije bio preterano popularan. Njemu to nije ni najmanje smetalo da kanališe svoj enormni talenat i vrlo brzo u underground krugovima Istočne obale postane poznat po svojim originalnim rimama, što rezultira osvajanjem takmičenja magazina
The Source - Unsigned Hype.
Produktivno koristi ovu titulu, i 1992. godine izdaje debi Can I Borrow a Dollar?, nakon čega seda u tron jednog od najboljih rap tekstopisaca, uprkos javnom imidžu ženomrsca. Posle drugog izdanja Resurrection (1994), on biva prinuđen da zbog tužbe istoimenog ska benda skrati ime i potom se seli u, sasvim logično, Bruklin. Uz pomoć novih prijatelja - kao što su Mos Def i Talib Kweli (osnivači pokreta Black Star), De La Soul, Q- Tip i The Roots - izdaje još tri albuma, posle prvog potpisuje ugovor za veliku etiketu MCA, ulazi na sve komercijalne liste, ali ne gubi kontakt sa realnošću (ulicom), a zbog svojih socijalnih i angažovanih tekstova postaje vrlo cenjen u afro- američkoj zajednici.
Prvo što sam primetio na omotu novog diska je neočekivano mali broj pesama i gostiju. Samo 11 numera, koje su stale u 42 minuta, sve zajedno sa uvodnom i samo par gostiju? Nemoguće! Već posle prvog preslušavanja stvari postaju više nego jasne.
Sve počinje kontrabas rifom na koji se nadovezuje minimalistička i masna funky klavijatura, njih oplemenjuje gudački orkestar da bi se kao vezivno tkivo pojavio MC Common i kratko objasnio Be koncept. Ovaj iznenađujuće iskren uvod se završava stihom: “...the present is a gift and i just wanna - be“.
Iskrenost u koju je teško posumnjati još je jedan kvalitet ovog izdanja. Sledi prvi singl The Corner, u kome mesijansku ulogu imaju The Last Poets, ljudi koji su rap albume snimali početkom 70- tih. Ugao koji je zimi ukrašen buradima sa upaljenom vatrom nekada je (a u nekim predgrađima još uvek) bila najvažnija socijalna tačka crne zajednice: mesto na kome se najbolje oseti puls geta.
Inače, većinu pesama je producirao sveprisutni
Kenye West, čak devet, i to je stvarno odlično uradio, uz veliko poštovanje prema svom učitelju. Ostale dve je korektno odradio Dilla. Semplovi i elementi drugih pesama su na vrlo inteligentan, efikasan i diskretan način upotrebljeni, i uglavnom su u pitanju manje poznate soul i funky teme kojima je udahnut nov život.
Dobar primer je jazzy-downbeat doterana Go!, idealna za sedenje na nekoj terasi obasjanoj prepodnevnim jesenjim suncem, u kojoj je korišćen sempl iz pesme Old Smokey britanske soft soul pevačice iz 70-ih, Linde Lewis.
Takođe, vrlo zanimljiva je i Testify sa neobično iskorišćenom, tačnije prearanžiranom vokalnom deonicom pesme Innocent Till Proven Guilty ženskog R&B trija The Honey Cone, koji je krajem 60-ih imao par hitova u Americi.
U baladi Love Is glas Marvina Gayea iz pesme God Is Love, provučen kroz razne efekte, lebdi iznad potresne introspektivne priče o ljubavi.
Najslabiji momenat albuma ?? The Food, snimljena na koncertu, u kojoj se i glavni producent dohvatio mikrofona. Ipak, uz pomoć odličnog piano loopa iz Sem Cookove Nothing Can Change This Love i raspoloženog mentora u finalnom delu, ona ne završava kao kandidat za preskakanje.
Primetno bolje West zvuči u They Say, u kojoj gostuje i John Legend koji svojim pratećim soul vokalom kao da hrabri Commona u obračunu sa “njima” - sitnim dušama koje remete i banalizuju njegovu viziju sveta.
Ovo koncetrisano i moćno muzičko pakovanje najboljih elemenata afro- američke kulture, koje karakteriše iskren i neodoljivo pozitivan pristup životu, očigledan je primer kako treba da izgleda komercijalno hip-hop izdanje.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.