Ono ključno što nedostaje Femiju je seksualna harizma. I tu se sve priče o njegovoj muzici završavaju – koliko god ona bila uzbudljiva, uzbudljiva je na politički korektan način, a politička korektnost bi bila ekstremno nepovoljna sredina za nesputanu seksualnost jednog Fele Kutija, živog čoveka, koji se svojevremeno iz čiste ljubavi odjednom venčao sa svim ženama u svom orkestru
Možda paradoksalno, ali najznačajnija muzička uloga
Femija Kutija verovatno će ostati u tome što je posredno učestvovao u lansiranju afro zvuka u sferu moderne plesne muzike.
Njegovi prvi veći hitovi iz 1999. i 2000. pojavili su se u trenutku kada je, posle godina oduševljavanja suvim elektronskim bitovima, klupsku scenu zaljuljala potreba da pronađe novi balans sa organskim sazvučjima. Naročito u sferi house muzike, afro ritmovi su postali polako opšte citirano mesto – koincidiranje Femijevih većih samostalnih uspeha sa okretanjem dela mekše plesne produkcije afričkim inspiracijama dovelo ga je u situaciju da lakše propagira svoje stavove, učestvuje u oplemenjivanju klupske scene, i vrati u pop muziku nešto malo od njene zagubljene nevine potrebe da se predstavlja kao sila koja menja svet.
Zbirka njegovih najuspelijih muzičkih momenata sastavljena je tako da naglasi danceoidnu i političku potku Femijevog sadašnjeg zvuka, i sa te strane je to fer potez – on je uglavnom tako i predstavljen na evropskim festivalima, radio stanicama i kroz intervjue.
Tu su i
Bang Bang Bang i
Do Your Best, i
Truth Don Die, i
Traitors Of Africa, ali ovako zgusnuto poređani, pomenuti hitovi ogoljavaju činjenicu da njegova
politika plesa predstavlja jedan daleki, modernizovani odjek
Felinih afro-jazz-soul eseja, kao neka vrsta uspele, autentične digest varijante originalne stvari. Ironija je da neka deca postaju digest varijante svojih roditelja i nadaju se uspehu, ali današnji svet valjda i nije spreman za bolje.
I mada su svi aktivistički napori Femija Kutija uvek bili više nego na mestu i nama krajnje simpatični, oni su zauvek ostali nekako pravolinijski i isključivi u svojoj jednodimenzionalnosti, jer im je nedostajao životni okvir koji bi ih učinio smislenima, a koga je kod njegovog oca bilo više nego dovoljno – Fela Kuti je bio putujuća non-stop proslava života kao takvog, i to sa svim svojim ružnim stranama i bočnim udarcima, od kojih su neki razorni.
Fela je na sceni nosio samo gaće, Fela je duvao i ohrabrivao duvanje, Fela je javno vređao sve političare... Femi čak i ne puši (niti pije), on osniva svoj politički pokret (Movement Against Second Slavery) i barata statistikama o još većem siromaštvu sadašnjih Nigerijaca od onih koji su osnivali tu državu (suva istina!).
Naime, ono ključno što nedostaje Femiju je seksualna harizma. I tu se sve priče o njegovoj muzici završavaju – koliko god ona bila uzbudljiva, uzbudljiva je na politički korektan način, a politička korektnost bi bila ekstremno nepovoljna sredina za nesputanu seksualnost jednog Fele Kutija, živog čoveka, koji se svojevremeno iz čiste ljubavi odjednom venčao sa svim ženama u svom orkestru (27).
Dok je Fela muzici pristupao orgastički unoseći se celim telom u ono što je radio, bilo dobro ili loškasto, bilo da ima ozbiljnu poruku da nam saopšti ili se samo šali – sa Femijem nikad nismo sasvim sigurni da li on svira politički program ili je program proizašao iz muzike, da li on to peva parole ili mu samo stihovi liče na njih.
Imao sam priliku da porazgovaram s njim i uradim intervju, i sam se uverim da je Femijeva najjača crta jedna specifična vrsta ogorčenosti – ogorčenosti što mu sredstva da nešto veće uradi u životu nisu na dohvat ruke, ogorčenosti što mora da putuje daleko, kao i ogorčenosti što je sve tako skupo. I te kako sam ga razumeo, a ovaj depresivni razgovor se, srećom, okončao Femijevim priznanjem da mu godi što ga stalno porede sa ocem i da se više ne ljuti zbog toga – ovo je, naravno, odlična vest za njegovo mentalno zdravlje, ali ne toliko dobra za muzički svet.
Kao što znamo, neka deca imaju pozitivan odnos prema roditeljskom nasleđu i ne pokušavaju da stanu u cipele koje nisu njihove. Femi, nažalost, ima na vratu breme koje želi da nosi dok je sveta i veka, i tu nema pomoći – nikad neće dosegnuti samog sebe i nikad neće postati dostojni naslednik svog oca. Samo modernizovani produžetak jedne Feline misli, manji od života.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.