Svi su izgledi da je Rick Rubin u Diamondu video simbol izgubljene mladosti i naivnosti, te večne pop teme, koja u slučaju američke kulture dobija snagu paradigme za celu naciju. I bilo mu je jasno da ima u rukama čoveka-metaforu, pevača čija je cela karijera bila u znaku odbrane nevinosti. Sve što je trebalo uraditi, bilo je snimiti ga kao ono što jeste. A ko to bolje radi nego RR?
Čovek koji je na neki način deo definicije
američke estrade tokom 2005. dopustio je da ga ni manje ni više nego
Rick Rubin nagovori na estetsku avanturu, zasnovanu na interesovanju ovog uticajnog producenta za ključne momente američke istorije pop muzike i njihovo transponovanje u XXI vek (čitaj: večnost, u verziji RR).
Rubin sam po sebi ima filozofske pretenzije i očito smatra sebe kreatorom muzike kroz druge ljude, obezbeđujući posebno inspirativne uslove za njeno dešavanje. Spisak umetnika sa kojima je snimio istorijski važne pop ploče za svoje kuće – prvo Def Jam, a potom i American Recordings (obratiti pažnju na besramno ambiciozno ime), govori o naporu da se oblikuju muzički tokovi, a ne samo zabeleži zvuk u studiju i uobliči proizvod – The Beastie Boys, Red Hot Chilli Peppers, Johnny Cash, Slayer, Aerosmith, Roy Orbison, Donovan, System Of A Down, Sheryl Crow, Slipknot, svi su sa Rubinom vodili intimne razgovore o kakvoći muzike koja će se snimati na način na koji to glumci rade sa rediteljem.
Tako se i ovoga puta, kao brižni autor zvučnog total designea, pa samim tim i punopravni koautor muzike (mada ništa nije napisao, odsvirao ili otpevao), Rubin nekoliko puta susretao sa Diamondom razmatrajući nove umetničke mogućnosti, dok se nisu upustili u nešto što bi se moglo nazvati mementom za optimistički pop.
Još jednom treba naglasiti da je Rubinov nezaboravni rad sa Johnnyjem Cashom na četiri albuma obrada definitivno otvorio novo poglavlje u pop kulturi, što se jasno čuje na svakoj zvučnoj tačkici Diamondove nove ploče. To novo poglavlje obeležava neprikrivena patetika, kao poslednje što nam je ostalo u potrazi za pravim emocijama.
Svi su izgledi da je Rubin u Diamondu video simbol izgubljene mladosti i naivnosti, te večne pop teme, koja u slučaju američke kulture dobija snagu paradigme za celu naciju. I bilo mu je jasno da ima u rukama čoveka-metaforu, pevača čija je cela karijera bila u znaku odbrane nevinosti. Sve što je trebalo uraditi, bilo je snimiti ga kao ono što jeste. A ko to bolje radi nego RR?
* * *
Teško je oteti se utisku da je
Neil Diamond u ovom slučaju samo produžena ruka goreformulisane estetike koju Rubin sa dužnom pažnjom razvija. Ovaj pevač i autor neće ostati upamćen kao neko oko koga su se okretali svetovi, ali su se njegove pesme vrtele svuda (preko 40 hitova u Top 40, preko 120 miliona prodatih ploča).
Njegovo sviranje gitare i pevanje toplo je i na 12 Songs, ali sve to skupa nema onu neobičnu astralnu težinu i grafičku izoštrenost reči kao kad ih izgovara Johnny Cash. Snimateljski redukcionizam kome Rubin uvek pribegava, a koji otkriva ko šta ima da kaže iz stomaka a ko nema stomaka uopšte, u ovom slučaju ostaje na površini, jer je Diamond sam po sebi površina emotivnosti, njena stilizovanost, a ne suština.
Stilizovana patetika, umesto istinske, zato ovde muzici daje neugodnu dimenziju sveže požutelosti, odnosno ostavlja isti utisak kao nova fotografija koja je namerno postarena.
I tu je glavni problem ove ploče – s jedne strane, imamo primer Johnnyja Casha, čiji glas treperi razumevanjem za sve što je ljudsko, uvijajući se oko reči kao da želi da kaže da ni one nisu bitne koliko način na koji se izgovaraju, a koji se još ponegde zove melodija.
S druge strane, imamo Neila Diamonda, kao neuništivu Juliu Jones pop kulture, true beleivera u san koji čak nije ni njegov. I u svojim najintimnijim iskazima na 12 Songs, Diamond zastupa imitaciju života, i brani naše pravo da u nju verujemo, kao što je to uvek i radio – no, kontekst imitacije stvarnosti, koji sa uspehom kreira i savremena popularna muzika, ne dopušta mu da se više istakne na ovaj način.
Dok je Cash svojom neupitnom stvarnošću u ovo doba posredovanih senki funkcionisao kao suprotnost datom, Diamond se, nažalost, utopio u svet u kome nema mesta ni za šta stvarno. Nekad je bilo suprotno, i Cash je u doba originalnih muzičkih otpadnika bio samo jedan od mnogih emotivnih grubijana, dok je Diamond bio redak istaknuti primer vere u bolje svakodnevlje, tamo gde toj veri kao da više nije bilo mesta. Kao heroji, oni su zamenili predznake.
Za mene, posle svega, ostaje otvoreno pitanje da li je američke pop muzike uopšte i bilo na način na koji se ona shvatala u Evropi pre neumitne globalizacije industrije zabave. Verujem da nije.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.