Bez dodira genijalnosti s jedne, niti blaziranosti s druge strane, muzički blago konzervativan, ali tečan, veoma melodičan, povremeno sa malo tvrđim gitarama, album bivšeg gitariste Kinksa još jednom potvrđuje Daviesa kao (sa)osećajno satiričnog autora koji svoju uvrnutu poetiku iskazuje stavljajući nekad masku komedijaša, a nekad dramatičara
“Kinksi će verovatno ostati upamćeni kao jedan od najčudnijih rock’n’roll bendova, ali i kao jedan od najboljih. Sirovim, brutalnim hard rokom, njihovi rani singlovi su ponekad nadmašivali singlove Bitlsa i Stonsa, verovatno zato što je zlovolja i bes koje je nosila ta muzika bila tačno ono što je lider Kinksa Rej Dejvis osećao: njemu se ovde nije sviđalo, šta god da je trebalo da se desi. Njegova potraga za fantomskim rajem odvela ga je onoliko duboko u ponore nostalgije koliko jedan pop umetnik može da ode.”
Grejl Markus – “Tajanstveni voz”, 2000.
Upravo tako: zbog udaljenosti destinacija do kojih je putovao i talenta da se vrati sa univerzalno zanimljivim pričama sa tih putovanja, uticaj
Raya Daviesa je toliki da je za jedno kratko prisećanje potrebno ograničiti se samo na neke aspekte njegovog opusa iz najpoznatijeg
Kinks perioda (1964-1971).
U pitanju je čovek koji je zbog savršene You Really Got Me nazivan tvorcem hevi metala: nikada, naime, pre te pesme jedan monolitni rif nije nosio celu pesmu, i ta praksa se u celokupnom metalu nastavila do danas („D obra popularna muzika se zasniva na kul rifovima“, on i sam kaže); dalje, Davies je zbog izražene engleštine u svojim pesmama iz pomenutog doba često nazivan ocem brit-popa u poslednjih desetak godina, što i nije naročit kompliment za pesme koje su dovele do takvog zvanja; osim toga, u pitanju je autor čijim je osećajnim baladama iz ovog vremena kakve su I Go to Sleep, The Way Love Used To Be ili Oklahoma USA mogao da se divi Paul McCartney npr. u doba svog najvećeg procvata.
Sve to, poštovana deco, i pop, i metal, i srceparajuće balade, i još štošta drugo čime su se ti autori upisivali u večnost tada je nazivano jednostavno – rock 'n' roll. Lude šezdesete…
Other People’s Lives je Daviesov prvi solo album (mada, činjenica radi, treba reći da su u poslednjih 20 godina izašla dva albuma koje je potpisao, a u pitanju su jedan soundtrack i jedna atipična kompilacija) i znak novog stvaralačkog početka, kako sam najavljuje. The Kinks su neprimetno ušli u legendu pre desetak godina, a u zaborav javnosti izvan sledbenika kulta ovog benda davno pre toga.
Zato je Daviesov povratak intrigantan i uz, za sada, poslednja izdanja Rolling Stonesa i Paul McCartneya dobrodošao kao pravovremeni priključak ko zna kojoj po redu ofanzivi onoga što je preostalo od udarne trojke engleske invazije, a zbog goreopisanog pedigrea očekivanja od albuma su visoka i on ih, naravno, ne ispunjava. Kažem naravno jer je takva stvarnost: na pitanje da li je Davies ili bilo koji rock autor iz 60-ih kadar da dosegne vrhove te epohe, u njegovom slučaju Face to Face ili Something Else, odgovor je najčešće negativan. Osim toga, 62-godišnji Ray Davies mi ne liči na nekoga ko bi se okupao u fontani mladosti.
Međutim, Other People’s Lives se uklapa u mozaik albuma koje Davies stvara od albuma Sleepwalker (1976) naovamo, tj. od početka “američke faze” Kinksa, kao jedna od lepših kockica. Bez dodira genijalnosti s jedne, niti blaziranosti s druge strane, muzički blago konzervativan, ali tečan, veoma melodičan, povremeno sa malo tvrđim gitarama, Other People’s Lives još jednom potvrđuje Daviesa kao (sa)osećajno satiričnog autora koji svoju uvrnutu poetiku iskazuje stavljajući nekad masku komedijaša, a nekad dramatičara.
I can’t believe what I just read
Excuse me, I just vomitted
Njegovo majstorstvo možda se najviše zasniva na sposobnosti da nosi obe maske u istoj pesmi, usput često gajeći empatiju za junake svojih pesama, kakvi god da su. Tako zarazno melanholična naslovna pesma – razrada singla Mr. Reporter iz 1966. čija je radnja prebačena u XXI vek – “bez gorčine i ljutnje” govori o igri netalentovanih nazovi-novinara životima poznatih ljudi, istovremeno i sa ljubopitljivošću, ali i gađenjem.
Priča je primenljiva i na srpsku stvarnost: zoomirajte taj skandalozni svet neukusa i kontrolisanog slavljenja šupljoglavosti na izlozima trafika, pa ćete zaključiti da bar u nečemu ne zaostajemo za svetom kome se Davies naruguje... Još kad bi naše “umetnice” sa brižljivo negovanim prednjim i zadnjim trapom ili krpeži nota koji im pružaju tzv. materijal imali “herca” da sve to besramno zavlačenje blica u rektum podvrgnu satiri kao što to Davies čini, možda bi Srbija bila manja palanka od ovakve kakvoj oni bogato doprinose; u svakom slučaju, učinili bi dobro za svoju mentalnu higijenu, ali to narod neće, pa neće ni oni.
Formalno gledano, sve pesme deluju previše razrađeno, kao da u svakoj štrči po jedna strofa ili prelaz, drugim rečima, svaka pesma kao da bi ostavila povoljniji utisak da traje malo kraće. Taj utisak ne nestaje ni posle ponovljenog slušanja, ali tada do izražaja dolazi filmična, panoramski gledano besprekorno izvedena produkcija/miks albuma, kao i univerzalna razumljivost njegovih pesama.
Ne morate naročito dobro vladati engleskim jezikom, niti voleti jednog Reeda, Dylana, Younga da biste već sa prvim taktovima pesme naslutili da li se u njoj peva o satelitu ljubavi, želji za izbavljenjem ili zlatnom srcu; taj, u današnje vreme zatureni identifikacioni magnetizam emituje i Davies, i bez obzira na to što Other People’s Lives ne donosi novi Waterloo Sunset ili Sunny Afternoon, album se doima poput javljanja starog prijatelja čiji ste kontakt izgubili pre mnogo godina.
Livin’ la vida loca,
Yes! livin’ la vida loca
“Vreme je osvetnik”, naravno, ali Davies poručuje Run Away from Time, i to tako žustro da ova pesma gotovo da može da se stavi uz bok drugim poznatim rokerskim trijumfima nad neumitnošću vremena kakve su Time Is On My Side (Rolling Stones) ili Time ain’t Nothing (Green On Red). Svi na razne načine trpimo pritisak vremena, ali jasan optimizam i nepredavanje sudbini, kao važni sastojci Daviesovog opusa, važni su i u realnom životu, i zato je Run Away from Time delotvorna za ljude sa osećanjem izgubljenog vremena kakvi smo i Ray Davies, i vi, i ja.
Još jedna odlika ovog autora je i to da su njegove pesme, ma kako sudbonosne bile, često vrlo zabavne: jedan od takvih momenata na albumu je u pesmi The Tourist, u kojoj se Davies usputno izruguje Rickyju Martinu kroz šeretsko pevušenje naslova najvećeg hita ovog MTV latino pajaca (vidi međunaslov), i to je opravdan podsmeh i Rickyju, i Britney, i Robbieu, i ostalim savremenim pop trivijalnostima od strane starog rokera koji je svojevremeno u svoje nestašluke uvrstio i pokušaj suicida na sceni.
Moguće je da album koji počinje u razdražljivo mamurnom štimungu sa Things Are Gonna Change i After the Fall, pa se nastavlja pričama o raznim aspektima nevolje sa kojom svakodnevno muku muči savremeni čovek i mogućim načinima izbavljenja može delovati kao izraz ciničnog humanizma doajena britanske rok imperije. No, gospel Thanksgiving Day na samom kraju ploče otklanja takve sumnje – autor Other People’s Lives ispod maske komedijaša ne krije stav “pakao, to su drugi”, on samo na razne načine varira jedinu priču o radosnom dolasku na svet, posle kojeg se upoznajemo sa iskušenjem i mukom, potom i izbavljenjem i zahvalnošću.
Radoznali će se zapitati kako se ta priča može primeniti na lice iza maske, ali odgovor će sačekati do sledeće Daviesove pesmarice.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.