I’m Afraid of Americans

Scenario: Alexandre Aja, Gregory Levasseur, Wes Craven (1977)
Uloge: Ted Levine, Kathleen Quinlan, Aaron Stanford, Emilie De Ravin, Dan Byrd, Vinessa Shaw, Robert Joy
Muzika: tomandandy
Žanr: horor
Trajanje: 107 min.
Proizvodnja: USA, 2006.
Zvanični web: www2.foxsearchlight.com/thehillshaveeyes

Brda imaju oči, film Wesa Cravena iz 1977. godine je proizvod svog vremena. Porodica, najvažnija društvena ćelija po tradicionalnom poimanju stvari našla se na ozbiljnom udaru sedamdesetih, a filmovi su, logično, samo reprezentovali stvarne strahove i nesigurnosti, prelamajući sve to kroz prizmu modernog horora. Strahovi se tako materijalizuju u vidu opipljive pretnje, a poslednja uzdanica društva biva brutalno relativizovana. Porodica – to smo mi, naši najbliži, odnosno neki njima vrlo slični, ali porodica – to su i oni drugi, izopačeni i od društva gurnuti pod tepih; strašne priče na koje naletimo listajući crnu hroniku i koje se uvek dešavaju nekom drugom. Brda imaju oči je kroz sukob dve porodice, zapravo dva sveta, uznemirio javnost mnogo više samim kontekstom priče nego li grafičkim scenama nasilja. Slično kao i Hooper u Teksaškom masakru motornom testerom, sirovošću filmskog izraza, delimično sadržanim u nedostatku iskustva i ozbiljnijeg budžeta, Craven je ovaplotio košmare društva u previranju. Pretnja u vidu deformisanog odraza u ogledalu, porodice kanibala, samo je istakla da zlo dolazi iznutra, poput kancera na telu društva. Kancera koji nije nastao slučajno, niti sam od sebe.

Brda imaju oči, film Alexandra Aje iz 2006. godine je proizvod filmskog studija. I pored izuzetno potentne premise, legitimne za novu interpretaciju, talentovani Francuz je u svome USA debiju poklekao pred izazovom koji pružaju sve one produkcijske pogodnosti kojima Craven (sada jedan od producenata rimejka) nije raspolagao u svoje vreme. Rimejk stoga izgleda znatno upeglanije i profesionalnije snimljen. I jeste. Ali ni sav talenat i drčnost mladog autora, društvena samosvest koja je nespretno utkana u film, ni svi litri veštačke krvi i znoja koji su proliveni ne uspevaju da usade onu vrstu primalnog straha u susretu s nečim drugačijim i pretećim, a opet toliko poznatim. Slično nedavnom rimejku Teksaškog masakra, brutalnost konteksta je zamenjena surovošću samog čina.

Ne može se reći da Aja nije pokušao. Brda imaju oči se može posmatrati i kao kritika na račun savremene Amerike od strane navodno neutralnog Evropljanina. Međutim, razlika između njega i recimo Von Triera je što potonji u svojoj kritici Amerike nastupa sa pozicije autora koji svoj već kristalisani kritički stav oblikuje u film poigravajući se formom, ali bez suštinske namere da ispriča priču koja bi otrgnuta od tog formalnog konteksta imala istu ubojitost. Von Trier je namerno artificijelan, i dok se može polemisati oko toga koliko je to efektno, u Ajinom slučaju artificijelnost radi protiv njega. Odnosno protiv žanra u kome stvara. Članovi porodice su tipski dati, podeljeni na one koji utočište nalaze u konzervatinim vrednostima stare Amerike, i na one preostale, mlade pa samim tim i nevine, koji nisu dospeli na ideološku stranputicu. I šta mislite koji od njih prežive? Kada je reč o „staroj Americi“, upravo je ona odgovorna za pretnju sa kojom se (ljudska) porodica suočava. S druge strane, ono što je sada preostalo od navodno idealne nuklearne porodice iz pedesetih je grupa mutiranih kanibala koji polažu pravo na svoj komad zemlje i svoju viziju Amerike.

U sudaru svih ovih koncepata stradao je pre svega horor kao žanr. Aja je snimio film u kome cerebralni i visceralni horor egzistriraju jedan pored drugog, bez da se prirodno povežu u kvalitativno novu celinu. Ideološki aspekt nije otelotvoren u nešto životnijim likovima već je dat na nivou informacije. Slično je učinjeno i sa grafičkim scenama nasilja koje se samo nižu bez osećaja prave pretnje pošto je više nego jasno kome je dozvoljeno da preživi. Cravenov film je tako poslužio kao mehanički uzor odakle su bukvalno prekopirane čitave scene. Umesto da dopusti filmu da prodiše i da se situacije razvijaju prirodno i u skladu sa zanimljivo postavljenim likovima i zlokobnim prologom, Aja poseže za šokom šoka radi, niže brutalne scene koje kako vreme odmiče sve manje uznemiruju, a sve više dovode u pitanje unutrašnju logiku filma. Tako je uništena i osnovna ideja Cravenovog originala. Da, ovo se definitivno dešava nekim drugim ljudima. Ljudima na platnu. Dvodimenzionalnim.

Momenat u kome pacifista u nuždi poseže za ekstremnim nasiljem je propuštena prilika da se stvari pomere iz crno-belog spektra. Čak i to biva poništeno završnim žrtvovanjem. Pacifisti prežive, pošto su i sami ogrezli u krvi. Ali i pored toga bivaju izbavljeni činom milosrđa, a ne nasilja. Mada, ni to im izgleda ne vredi, pošto je neko planirao nastavak. I šta je tu onda uopšte poenta? Cronenberg je u Nasilničkoj prošlosti, pružio zanimljiv pogled na dvojaku prirodu krvavog čina i pokazao da je (zavisno od prilike) zgađenost nasiljem ali i uživanje u njemu moguće nevezano od ideološkog prefiksa. Aja je ovde na gotovo dobio idealnu premisu da se obračuna sa demonima modernog američkog (i ne samo američkog) društva, ali je umesto toga snimio nešto nalik na Petak trinaesti u pustinji uz zametak neartikulisane društvene kritike.