Samo zato što je nešto new&improved, ne znači da ćete više uživati u njemu. Pravi primer da muzika nije kao bilo koji drugi proizvod, gde bi ovo pravilo važilo, je novi album jednog od najplodnijih britanskih elektronskih producenata
Scale nikako nije loš album, možda čak i predstavlja i logičan korak u karijeri ovog talentovanog muzičara, ali nema ništa od one svežine i neposrednosti svojih prethodnika.
Bez obzira na sve, Herbertu se mora odati priznanje da je veliki muzički znalac i inovator. Što i ne čudi ako ste upoznati sa činjenicom da je čitavog života bio okružen muzikom – otac mu je bio tehničar zvuka na BBC-u, a mladi
Mathew Herbert je svirao violinu i klavir, ali je sempler ostao instrument njegovog života.
Šampion DIY tehnologije, Herbert se okrenuo ka onome što mu je bilo na raspolaganju – zvucima iz kuće i prirodnog okruženja. Prvi nastup je imao sa kombinacijom semplera i kese sa čipsom. Svoje ideje o „konkretnim, nikad pre odsviranim zvucima“ je uobličio u svojevrsnu dogmu 95 muzičke industrije –
manifest PCCOM, koji je sa jedne strane je oduševio muzičke puriste jer zagovara upotrebu isključivo prirodnih, nesintetičkih zvukova. A sa druge strane, i sve post-post teorija gladne konzumente, koji se uglavnom lože na ovakve stvari.
Svoja promišljanja o muzici je objedinio na albumu Bodily Functions (2001), pravom malom remek-delu elektronske muzike, na kome je postigao naizgled nemoguć zadatak – iako semplovana, muzika je zvučala veoma organski. Dve godine kasnije se na sledećem albumu okrenuo jazz orkestracijama u inkarnaciji Matthew Herbert Big Bend presents Goodbye Swingtime, a prošlogodišnje izdanje Plat Du Jour se ne može okarakterisati nikako drugačije nego kao eksperiment na granici slušljivosti.
Naime, umesto zvukova iz okoline, Herbert sempluje zvukove hrane uglavnom napravljene u velikim komercijalnim lancima (mlevena kafa u
Starbucksu ili zgažena konzerva koka kole), u pokušaju da muzika posluži isključivo kao sredstvo izražavanja aktivističkog STAVA.
Sjajan prošlogodišnji solo album
Roisin Murphy Ruby Blue nas pravo vodi do
Scale, koji je prosto nastavljanje po već utabanoj stazi bogatih aranžmana i retro funk i lounge pop uticaja, ali mu fali specifična
persona pevačice Moloko.
U svoj jazzy/elektro zvuk koji je istovremeno bio obojen toplinom i određenom distancom, Herbert je ubacio gomilu efekata, što rezultira sveukupnom baroknom atmosferom. Ali, previše slojeva i jednobrazni ritam koji prosto mulja u pozadini (Movers and the Shakers, Birds of Feather) ne dopušta vokalima Herbertove supruge Dani Siciliano i gostima Neil Thomasu i Dave Okumu da dođu do izražaja, jer deluju ravno i pomalo hladno.
Moguće da bi glas kalibra
Jamie Lidella, Herbertovog starog saradnika, bio u stanju da se razmaše i izazove nekakvu emotivnu reakciju. Ovako imate osećaj da ste u konstantnom leru, jer od samom početka i prve pesme
Something Isn’t Right album deluje poletno spreman da se odlepi od površine, ali na žalost sve počinje i završava se u niskom startu.
Ako vas je osvojila zavodljiva jednostavnost i zvuk kućnih čarolija na Bodily Functions, ova ušminkanost vam prosto neće prijati i potvrdiće staru maksimu ’manje je više’ kao istinitu.
Scale na kraju ispada kao savršeno tzv. pozadinsko (wallsound) izdanje: možete da slušate, recimo, dok radite na kompjuteru. Album se davi u sopstvenoj ambiciji, deluje zamorno posle izvesnog vremena, jer na njemu ipak preovladava zvuk neispunjenih očekivanja.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.