Godina 2004. biće upamćena po senzacionalnom uspehu benda
McFly u Britaniji. Četiri lepuškasta momka (Danny, Dougie, Tom i Harry) imala su dva singla broj jedan (
Five colours in her hair i
Obviously), album na mestu broj jedan (
Room on the 3th floor) i dva singla koja su ušla među prvih pet (
That Girl i
Room on the 3rd floor). Ako to uopšte ikome išta znači, razvalili su British Smah Hits Awards (pet nagrada). Britanija je bila na kolenima, apetiti su rasli.
Već 2005. gužva se malo stišala. Drugi album,
Wonderland, debitovao je na mestu broj jedan; prva dva singla stižu pravo na prvo mesto, ali tempo ne uspevaju da održe zbog nove atrakcije pod imenom
Arctic Monkeys. Nagrade nisu izostale ali ovoga puta McFly su finansijski slabije prošli. Sledeći potez je bio očekivan – osvajanje novog(čitaj: američkog) tržišta.
Just My Luck je upravo probni balon koji bi trebalo da ih ustoliči na mesto novih internacionalnih pop kraljeva. U svakom slučaju album je potvrdio ono što smo već znali slušajući singlove: reč je o najvećoj drskosti muzičke industrije u poslednje vreme.
Krenimo od pesama. Potpuno neočekivano, po principu A1 sindroma, album počinje ”smash” (na srpskom bi to bila skraćenica za smešno) hitom Five colours in her hair, sjajnim soundtrackom za reklamu za žvake ili dečiji skateboard.
Sve što sledi je samo logičan i tragičan razvoj događaja. Naravno, uvek se kao argument može upotrebiti činjenica da je većina ovih pesama bila na mestu broj jedan britanske liste, ali hajde da pogledamo/poslušamo malo bolje.
Pesma Obviously govori o dečačkoj frustraciji. Svaki bliži opis bio bi deplasiran, deo stihova se mora ovde navesti: “She’s got a boyfriend / He drives me ‘round the bend / Cos he’s 23 he’s in the marines / He’d kill me”. Stvari se dalje kreću u zanimljivom smeru. Lirsko ja (!?) iz pesme neće se potući, ukrasiti zid ljubavnom porukom, razbiti prozor...; on ima sjajno, “originalno” rešenje – odlazak u LA na dve godine (!); u prevodu: frustracija ostaje nerazrešena i jadni dečak do kraja života unižava sebe: „And so many nights now / I find myself thinking about her now...“.
Ostatak albuma obiluje kvazigaražnim mestima i punk pop refrenima na prvu loptu („I’ve got you“, „I’ll be OK“) koji su nedostojni komentara, pošto u svakom trenutku probija bljutava produkcija. Tako, na primer, najgore usnimljenu i odsviranu gitaru svih vremena možete čuti upravo na ovom albumu i to u pesmi All about you. To je zvuk koji daleko prevazilazi jednog E. Iglesiasa. I tako sve do velikog finala, beskrajne dosade u vidu Memory Lane. Momci (čitaj - menadžeri) su dali sve od sebe – na površini šminka, a u suštini aroma aktuelnih letnjih muzičkih festivala.
Što se tiče vizuelne strane, odnosno dizajna, Prestige Menagement se, u skladu sa zaključkom prethodnog pasusa, zaista potrudio da zamaže oči. Omot nam predstavlja četiri zadihana momka osvetljena binskim reflektorima. Čovek bi pomislio da je reč o živom albumu neke punk-rock atrakcije. Zatim, na svim fotkama članovi benda deluju neugledno/nestašno, nose sakoe, izbačene košulje, glam kaiševe...
U stvari, radi se samo o tome kako u vreme komercijalnog uspeha novije punk generacije (The Strokes, The Hives...) opet prodati boys bend.
Ocena više za pare koje su obrnuli. Momci, svaka čast!
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.