Američka supergrupa ponovo zvuči kao da se njeni članovi u njoj provode bolje nego u matičnim bendovima. To ne rezultira velikom muzikom, ali mala muzika koju donosi Another Fine Day osvežava više nego mnoge „velike“ ploče...
Bendovi iz kojih
Golden Smog crpi svoje članstvo imali su/imaju čudne puteve: The Jayhawks (najzastupljeniji u Golden Smog: Gary Louris, Marc Perlman i Kraig Jarret Johnson) su menjali sastav skoro kao Fleetwood Mac. Big Star (Jody Stephens, sa kojim ovog puta smogovske bubnjeve deli Linda Pitmon (Steve Wynnovi Miracle 3, ex-Zuzu’s Petals)) su se nedavno na kratko diskografski vratili na mala vrata, dodatno oneobičavajući priču o jednoj značajnoj i frustrirajućoj karijeri.
Soul Asylum (Dan Murphy) se uprkos – ili upravo zahvaljujući – hitovima koje su imali u post-indie fazi svoje karijere retko pominju kao jedan od nezanemarljivih američkih alternativnih bendova (i oni su nedavno izdali novi album). Wilco su počeli, nakon razdora na kormilu alt. country gromade Uncle Tupelo, benda po čijem je prvom albumu No Depression (1990) alternativni country dobio jedno od svojih imena, kao skroman nastavak karijere Jeffa Tweedyja i ekipe minus Jay Farrar, da bi porasli do neslućenih granica, a onda ih probili sa Yankee Hotel Foxtrot (2002) koji je izazvao gotovo jednoglasno oduševljenje, a nakon toga ostali naširoko neshvaćeni sa vrlo dobrim A Ghost Is Born (2004), albumom samom po sebi znatno manje čudnovatim od slavljenog prethodnika.
Sam alt. country, pod čije su okrilje svrstavani i Golden Smog, otklizio je daleko od fokusa.
Mnogo se toga, dakle, menjalo, ali ključne stvari kod Golden Smog su tu i osam godina nakon prethodnog albuma Weird Tales: Another Fine Day donosi zvuke rasterećenih rock znalaca koji se odlično slažu i razumeju, i svoje muzičke ljubavi nose na dlanu. Ovaj album je, pored ostalog, i muzika o muzici – a tu „vrstu muzike“ ne bi trebalo potcenjivati. Another Fine Day više liči na The Beatles nego na bilo šta drugo – posebna poslastica u toj sličnosti nije upadljiva kao sam beatlesovski songwriting, ali je jednako fascinantna i umesna: solo gitara neretko zvuči kao da je svira sam George Harrison. Uzgred, sve to više govori o samim The Beatles nego o bilo kojem od bendova iz kojih dolaze članovi Golden Smog, pa i o samim Golden Smog.
Rasvirani uvodni rollercoaster You Make It Easy pokazuje hvale vrednu kompetenciju ove ekipe: način na koji oni nemaju čega da se stide redak je primer nedostatka bilo kakvog grča. Nema straha od prevelikog otkrivanja uticaja, a nema ni crtanja uticaja zahvaljujući kojem bendovi lako mogu da otkriju da nemaju ništa supstancijalno da ponude ili da se, zapravo, previše trude. Čitav album je takav, uključujući i obradu numere The Kinks Strangers (čiji je autor mlađi od braće Davies, Dave).
To, naravno, ne znači da na njemu nije bilo mesta za ono što je lično, pa i otvoreno sentimentalno. Naročito kada je u pitanju Jeff Tweedy, čovek čija lirska punoća, izgleda, još uvek ima odakle i kuda da raste. Jedna od dve-ali-vredne pesme u čijem je pisanju učestvovao, Long Time Ago, neuvijeno svedoči o tome. Da, to je pesmičuljak u potpunosti lišen wilcovskih soničnih komplikacija – ali kakav pesmičuljak! Onakav kakav samo vrsni autori mogu da iznedre, i izvanredni pevači da ponesu.
Another Fine Day je mala ploča veća od većine velikih koje se ovih dana objavljuju. Neko voli neku kolu, neko neki viski; neko voli neko pivo... Ipak, najbolja je voda. Bez nje nema ničega od navedenog, ona najefikasnije gasi žeđ, od nje ne boli glava, od nje ne skače holesterol... U vodi se kupamo, u vodi plivamo. Od nje se, najvećim delom, i sami sastojimo. Another Fine Day je bistar i svež rock vodotok.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.