Prešavši sa etikete DFA, oko koje se tokom 2002-2004 razvio poslednji veliki label- hype, u zonu samopreispitivanja na temu kako se otrgnuti od iste te zaostavštine, The Rapture su se i više nego dobro snašli. Uspešni drugi album donedavno indie banda za major izdavača je veoma retka pojava. Izgleda da nije ni slučajna
Koliko je 2003. album
Echoes ostao ispod očekivanja, toliko su tri godine kasnije očekivanja od novog albuma bila minimalna. Ozbiljna pauza, bez remiksa, EP-jeva i sličnih pomagala, u godini u kojoj je i sama
DFA u klimavoj situaciji, a Out Hud zvanično prestaju da postoje - ko se još uzbuđuje oko nečega šta je ostalo od pre samo par godina ultimativnog dance-punka? Još pre toga, 2002. godine, 12''-izdanje
House Of Jealous Lovers (DFA) je svojom neodoljivošću postalo velika zamka benda, ali
The Rapture su ovog puta uspešno našli način da je preskoče.
Velike razmirice sa DFA producentima i snažna odluka da se otarase njihovog nasleđa dovele su ovaj njujorški bend do saradnje sa tri nova producenta čija se razlika u radu na samom albumu oseća manje nego što bi se pretpostavilo kada bi se postavili u sound-editor neki od radova Ewana Pearsona, Dangera Mousea, i možda najmanje poznatog do ovog trenutka (ali vrlo vrednog) Paula Epwortha (radio za Bloc Party i gomilu njima sličnih industry-friendly britanskih sezonaca).
Pieces Of The People We Love je manje histeričan i manje depresivan od ekstrema sa
Echoes. Sveukupno - album je vešto izbalansirana ali produžena blaža ekstaza jeftine letnje zabave i prava šteta što je album izašao pred početak jeseni.
Da je LP format i dalje dominantan, A i B strana bi imale svoj pun smisao: dok je A poletnija i brža, B je mračnija i prljavija. Iako vinilna verzija još uvek nije dostupna, verovatno će B1 biti Mouseov
Callin' Me koja je pravi primer koliko se danas može otići daleko u prljanju ritmova za Universal, a da niste
Nine Inch Nails.
Apsolutni dominantni hit-singl ne postoji, što je u njihovom slučaju u ovom trenutku više nego dobra stvar, sa čim se šefovi-izdavači sigurno ne bi složili. Ziheraški, prvi singl je Get Myself Into It - retro diskoid predvođen sax rifovima i neizbežnim handclapovima, ali i za bilo koji drugi potencijalni singl bi se moglo reći da je ziheraški izabran za prvi.
Nakon devet pesama koje su po ritmu dosta bliske, ali se doze buke i energije nivelišu po potrebi, sledi ubitačna luzersko-utopijska himna Live In Sunshine koja žurku završava naglo, ali ne u vidu drastičnog flash-reza koji bi pokidao svaku vezu, već više kao svesni pogled u nešto najdraže… koje pada polako ali nepovratno u beznadežni ponor. Godina je 2006. i mladi belci na Motownu žele da se zabave i podele tu zabavu sa nama, onakvu kakvom je oni zamišljaju.
Neki će uvek tražiti više od zabave, i ovo je možda pogrešno mesto za tu potragu.
The Rapture su ovom trenutku jedan od boljih malih bendova sa major ugovorom i situacija je vrlo nepredvidiva: kako u smislu trajanja ugovora, tako i situacije posle toga.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.