Supernaut poseduju suštinski rock senzibilitet - glas koji želi nešto da kaže i udar elektriciteta
Beogradska grupa
Supernaut (Saša Radić i Srđan Đile Marković) se sada, albumom
Eli, pojavljuje kao neprijatni svedok onoga što smo uspeli od sebe da napravimo („... generacije na večitoj bedi“) ili kao lik u ogledalu (“… moje lice u ogledalu me podseća na tebe”) koji ne želimo da vidimo, iako ga potajno obožavamo.
Čak i kada na samom početku naizgled drsko posežu za proverenim momentima rock istorije, a Eli ima nekoliko takvih mesta, Supernaut nikada ne zvuče kao prozaičan bend sklon lakim rešenjima. Kao i toliko puta do sada, reč je o poruci koja treba da se kaže, na koju se čekalo.
I od samog početka albuma je jasno da je vokal Srđana Đileta Markovića sigurno nešto najuzbudljivije što se može čuti na ovim prostorima. Suicidni agresivni prizvuk refrena na uvodnoj Pakleni vozači prosto ježi kožu. „ Ovo je vreme paklenih vozača!“ – to je sada zastrašujuća poruka čoveka spremnog na sve! Taj urlik, to svojevrsno oneobičavanje, tiče se istovremeno totalne ljudske skučenosti i straha pred svakim autoritetom, ali i pozicije iz koje je najuvrnutija, najbolesnija stvar upravo prva koju ćete uraditi u sledećem trenutku.
O tom izazovu se kod grupe Supernaut oduvek radilo, zato ona i dan danas zvuči opako, ali ipak svima razumljivo. Tome treba dodati udar elektriciteta, jedinstveni spoj sirovog rhythm & blues isparavanja i svedene, angažovane ritam mašine. Bend se danas, sa tako sirovim izrazom, nalazi u okruženju u kojem dominira sumorno-besmisleno sviranje i jedan je od retkih koji istrajava i insistira na autentičnosti. Njihova verzija Atomskog Skloništa ili obilno citiranje Public Image Limited, ovde su podvrgnuti procesu totalnog utapanja grupe u pesmu, sa stepenom uživljavanja koji čini pomenute iskaze delom originalne Supernautove estetike, a nikako samo vešto odabranim obradama.
Muzika na albumu
Eli je zapaljiva, ritmična, prašteća i provokativna. Ona uvek izaziva osećaj opasnosti i blizine krajnjih granica („ Sanjam da stojimo na ivici provalije/Hajde odmah da skočimo dole“). Možda baš zbog toga Markovićev pogled (pesma
Sećanje) može delovati neprijatno. Svedočanstvo o nekadašnjoj nesputanosti za neke etablirane rock “veličine“ sada već predstavlja grižu savesti. Sa tim je sada gotovo („... šta je bilo više nikada neće biti“) i za tim svakako ne treba žaliti (zato postoji rubrika
Scena na ovom sajtu!).
Srđan Đile Marković nikada nije odstupio od svog beskompromisno-provokativnog koncepta, ima tome već skoro 30 godina (nađite negde snimke Radničke kontrole). Cena koju zbog toga plaća nije mala. Sa druge strane on je ostao jedan od retkih autora naše proto-new wave generacije koji je ne samo zadržao, već svakim novim izdanjem uvećavao svoj autorski kredibilitet. Eli ima upravo ono što najviše nedostaje - glas koji želi nešto da kaže. A u uspavanoj Srbiji 2006. to se ipak graniči sa fenomenom.
(lagana zahvalnost na sugestijama: DNA Dragon)
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.